Pobeći negde, daleko, što dalje…

Kad sam imala šesnaest mislila sam i planirala da kad porastem:

-          postanem profesor engleskog;

-          proputujem svet ili makar njegov veći deo;

-          udam se za skojevca (to sam i tad znala);

-          rodim troje klinaca k’o iz reklame za „Softbon“;

-          živim mirnim, stabilnim, prijatnim životom;

-          gledam srećne i zdrave roditelje kako žive mirnim životom;

-          otputujem povremeno sa sestrom ili drugaricama nekud, onako baš;

-          osećam oko sebe sigurnost u osnovnom i svakom drugom smislu;

-          živim u zemlji u kojoj su osnovni postulati humanost, tolerancija i pravda;

-          proživim normalan život dostojan čoveka;

-          dostojanstveno ostarim bez da budem ikome na grbači;

-          umrem zadovoljna onim što sam doživela.

Za koji dan punim četrdeset, pa mi došlo da sumiram šta se u međuvremenu sa istim tim željama desilo:

-          postala novinar i štošta drugo – ’ajde, nema veze, bilo lepo dok trajalo;

-          proputovala sam…sramota me da kažem ;

-          udala se za skojevca (to sam jedino pogodila) ;

-          rodila sam divnu devojčicu…ne bih dalje o tome;

-          živim kao na „balerini“ u zabavnom parku, nikako da pohvatam gde sam;

-          gledam bolesne i tužne roditelje kako život živi njih;

-          odem povremeno sa sestrom i drugaricama do grada na piće, onako;

-          osećam oko sebe nesigurnost, strah, bes, tugu, u svakom smislu;

-          živim u zemlji koja više podseća na „Prokletu avliju“ nego na išta drugo;

-          proživljavam život neprimeren da ga živi i bubašvaba;

-          molim se da zakovrnem pre nego ostarim da nikom ne budem na grbači;

-          umirem iznutra zbog svega što jesam i nisam doživela.

I ne mislim da se ovako samo ja osećam. Znam da ovo mnogi mogu da potpišu, sa više ili manje izmena. I ne mislim da je meni Bogom dano pravo da baš ja, od svih, ispunim sve detinje želje.

Samo…mislim se nešto, te želje i nisu bile nešto, ništa krupno, nisam htela da vozim space shuttle, da kupim vilu na Bahamima, da…to su skromne, normalne, svakodnevne stvari.

I sve se nešto mislim, da živim, na primer, u Danskoj, il’ u Austriji, nije važno moje želje bi se ostvarile. Makar dobar deo njih.

Ovako, ostao mi je skojevac.

A evo, sad, uskoro neće ni on. Ide. U jebenu Ameriku da zaradi za „život dostojan čoveka“, iako se bavi, za naše prostore isplativim poslom, pošto će, ukoliko nastavi ovoliko da radi za ovako male pare, ovde crći pre nego što navrši pedesetu. Pa onda ni njega neću imati.

Tužna sam i besna. Do te mere da planiram da se dogodine pokupim i ja. Iz zemlje koju volim, u ovim godinama, da idem u neku tuđu zemlju, među neke tuđe ljude. Mada su mi i ovi među kojima živim sve više tuđi. Strani. Žalosni. Zli.

I neprestano se pitam kako je moguće da dvoje sposobnih ljudi u najboljim godinama ne mogu da ostvare ama baš ni jednu želju, i da im i za one najsitnije treba biznis-plan kao da kupuju lanac „Hilton“ hotela. Jbt, deset godina nismo promenili auto star dvadeset.

Tako da…više nemam želja. Osim da do svog narednog rođendana kupim avionsku kartu u jednom pravcu.

Jebem ti ovakav život. Baš.

„Metla petkom“ na vr’ ponedeljka – lažovi, kradovi i ostala bagra

Kad sam ja bila mala, a ima tome koja decenija, imali smo jednu rugalicu za lažove: „Ko laže, taj i krade, ko krade, ide u zatvor, ko ide u zatvor ima vaške, a ko ima vaške mi se sa njim ne družimooooo!“

Lažov, automatski okarakterisan i kao potencijalna lopovčina, zatvorska mušterija i vašljivac, uvek je bio duboko povređen i užasno postiđen, jer je em uhvaćen u laži, em anatemisan makar na kratko iz društva.

„Plemenski savet“ od cirka desetak klinaca starosti od šest do deset godina odlučivao je o kazni za lažova. I tu kaznu lažov je uvek i bez izuzetka morao da izdrži. Da bi ga primili nazad u društvo. Da bi se igrali, družili, razgovarali. Laž je bila, čak i u našim detinjim mozgićima, prapočetak puta kojim ne sme da se krene, jer vodi u mnogo gora sranja. A kazne i nisu bile neke, samo ne pričaš s lažovom jedno tri dana, ignorišeš ga, ne zoveš ga napolje kad svi izlaze, ne voziš bicikl sa njim – vaspitno-popravno delovanje.

I tako od lažova nije postao ni „kradov“, ni štićenik KP doma, a vaške možda i dobio negde usput, ali, ko i nije, jebi ga?

Sad da neko dete izađe na ulicu i isto arlaukne, ne znam šta bi bilo, majke mi. Lopova i sudskih mušterija kol’ko ’oćeš, nikog bre nije sramota, a laž postala prirodna pojava, lažu ljudi bez da trepnu, u oči te gledaju i laaažuuuu.

Pa se nešto mislim, da se uvede ovaj dečji sud časti, a? Pa kad zapevaju horski, k’o „Kolibri“: „Ko laže, taj i krade….“, pa kad kazne izopštenjem iz društva na neodređeno vreme, pa kad se okupe oko okrivljenog i onako kao horda malih, ljutih divljaka izbulje oči u njega i smišljaju mu kaznu, baš da vidim da l’ bi ga bilo sramota…

Pametni ljudi ta deca, ozbiljno vam kažem.

APEL za pomoć Svetlani Kukić

by Drveni Advokat

jer je ispričala priču tačno onako kako bih ja volela da napišem:

„Svako od nas, kao najlepši period života, pamti detinjstvo. Mislim da nam je letnji raspust uvek bio posebno drag, jer smo imali ceo dan na raspolaganju samo za igru. Sećam se, ustanem nešto pre devet i brrrzo strpam sendvič u usta i već sam napolju. A iza zgrade livada (tada nam je bila ooogromna) i drveće pitomog kestena. Pa igrarije do ručka, onda odmor ili spavanjac i posle 17h opet napolje. Tada smo se igrali zmurke uglavnom ili ‘partizana i Nemaca’, pa niko nije hteo da bude Nemac, te smo se igrali Indijanaca i kauboja. Pa šetnja po bankinama, a ko izgubi ravnotežu i stane pored kaže: “Zeka pije vodice”. Sećanja mi neprimetno vraćaju osmeh i dok sećanja zapisujem se smešim. No, surova realnost je uozbiljila moje lice. Ako nešto ne učinimo, jedanaestogodišnja devojčica iz Beograda, Svetlana Kukić, neće doživeti period u kom će moći da se seća. Ceca, kako je drugarice zovu, boluje od teškog oblika anemije, zbog koje joj se gvožđe taloži u vitalnim organima, što može biti vrlo opasno. Cecin brat je prošle godine umro od iste bolesti i dete zna da je, ako se nešto ne preduzme, očekuje ista sudbina. Lek postoji, ali je veoma skup za njene roditelje. Količina za dve godine, koliko treba da traje Cecina terapija, košta 50 000 eura. To je mnogo novca za njene roditelje, ali nije mnogo za sve nas. Znate da svaki dinar znači, zato se odreknite današnjeg sladoleda/kutije cigareta/pića u gradu/čokolade i pomozite ovoj devojčici da dobije nadu za bolje sutra.“

Ulepšajmo Cecino detinjstvo, izbrišimo osmosatovne trasfuzije iz njenog života i pomozimo joj da se više ne umara od bolesti!

Komercijalna banka AD Beograd

TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46

Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić

Pridružujem se.