A dan je počeo isuviše lepo da bi bio normalan.
Sunce me je, na svojoj redovnoj liniji za Dubai, probudilo bučnim sletanjem na onu pegu na vrhu mog nosa negde oko sedam sati, petnaest minuta i 14 sekundi po lokalnom vremenu.
«Diž’ se vojsko! Kafaaaaaaaa!!!!»
-Mrmh. Nije mi zvonio sat još. Neću kafu. Ne pijem kafu…..grhhhh…
«Pa ko te jebe, ja pijem. Tebi čaj. Ae», odskakutah (može li iko ikada mene da zamisli kako ujutru skakućem jebote?) dakle, odskakutah iz spavaće sobe u pravcu kuhinje i u dnevnoj zatičem Cvetka, pičku izdajničku, koji se noćas uvukao kroz moj prozor i opet izbegao da ga pridavi gigantski mačak koji se doselio na našu terasu a ja ga krišom ‘ranim iz ruke i pravim se da nemam pojma oklen on tu. Skojevac ne sme ni da mu priđe, kaže glavonja je, ima deset kila i čeljust k’o lav.
Pa da.
E, iako me je Cvetko ostavio na prvoj liniji odbrane i šturnuo u drugu sobu, jer se sa tog mačećeg prozora skače direks na moju stranu kreveta, odnosno na mene ili me, razumela sam njegov muški pizduljski stra’ od Nemci i dala mu doručak. Šta ću. Jadan.
U medjuvremenu uključujem plin na šporetu da turim lonče za kafu. Nešto zasvetlucka i zasmrducka istovremeno. Aha, do’vatila vatrica malko plavi, desni rukav od onog bade-mantila što mi u amanet ostavila ona tetka iz Švajcarske što nisam mogla tri meseca da je upokojim po matičnim službama i sudu, sećate se. Gandijevski mirno se ugasih, stavih kafu, čaj…
Srkućem ja ono polako i slušam neki jutarnji program, ubila bih se da me neko natera kineskim metodama mučenja da priznam koji, ne se sećam, i gledam krajičkom oka kako skojevac pije čaj. Gledam, a nešto mi igrucka po želucu. Divlji ples utrobe. Tango. Jok, salsa. Sve bre radi na brzinu. Japanci bi ga izboli za primer, Kinezi streljali na Tjen an Men-u.
«Alo bre, to se ne guta ko brufen, to je ritual, k’o kafa, k’o seks, polako bre to!»
-Jebo te ritual.
Pa jes, vazda mu se žuri nešto, i rodio se na brzaka. I sve ostalo. Ja nisam ‘tela dva dana da izadjem. Zbog radi rituala.
Obučem se ondak laganeze i podjem u prodavnicu po par gluposti i neke mnooogo važne stvari za moj današnji projekat pretvaranja užas kartonskog abažura za lampu u nešto kreativno. Napolju divno zubato Sunce još nije otišlo u Dubai. Kupim. Vratim se. Upalim svećice mirišljave nandžaraste od 89 dinara pakovanje, valjda zato traju 89 sekundi, pristavim još jednu kafu, ovoga puta bez samospaljivanja, stisnem «space» na Limenku, sednem, pijuckam đus i čekam.
Aco, alal ti kure, mislim se, sredio si ga, jeb’o si mu kevu, diže sistem k’o za NASA da radi, treba mu više nego nekima za ceo seks. Kad ja tamo, a ono ništa. Ma jok bre. Izađe ono što me plaši, onaj ASUS i neće da mi kaže ono mrrr,drrrr….ništa. Ljut. Samo reče „press TAB to show post screen, DEL to enter setup.“
Pressnem. Više puta isto. Kurac.
Jedno sto restart varijanti. Ništa.
Nada.
Hasta la vista, baby.
Onda, k’o i svaki prosečan Srbin, i ja tačno znam šta treba da uradim kad imam ovaaako veliki problem:
Isključim govno iz struje, dubooooko uzdahnem, zapalim cigaru, prekrstim noge i kontempliram. Čekam. Sam će problem da se reši. Ako neće sam, idem da mu gasim ugljevlje negde, stravu da mu oteram, muško to.
Ako se u medjuvremenu ipak ne reši, daje se na znanje: ovo pisala Šapke u stanju nervnog rastrojstva 14. novembra 2009. godine oko 9 ujutru, sas gel-ink-pen crne boje i svojeručno metnula u žutu beležnicu, a potom ispustila svoju napaćenu dušu.
*Edit: nekako ušla u BIOS i jeb’la mu majku fašističku. Više ne isključujem. Dok ne dođe neko ko tačno zna gde i šta treba da čačne.
*Edit 2: jebe me internet. Je l’ jebu danas još nekog osim mene bre?!
A sve je krenulo potpuno naivno, časna reč.
