A sve je krenulo potpuno naivno, časna reč.
Krmelj, izbeč, ustaj vojsko, kosim hicem.
Muzika do daske. Kafa.
A sad svi na svoje radne zadatke. Je l’.
Vadi veš, kači, turaj drugi. Turaj pasulj da se kuva. Odlivaj prvu vodu da skojevac ne prdi posle i ne jebe mi sve po spisku i van njega.
Dok radim obično mi padaju na mali mozak pitanja poput onog gde nestaju čarape pa sve nadjem po jednu, i koj moj ima veze odlivanje prve proključale vode iz pasulja sa gasovima, i što li sam ovih dana ovoliko u teranju, a sve neke domaćinske poslove radim: turšija, kupus, drva, ovo, ono…čarape i gaće ne krpim, da mu jebem mater baš, nisam tool’ko vredna, ali što mi nešto dooošlooo….je l’.
I tako sva u kontemplacijama sa temom «’oće li ova ludaja ikad prestati da misli na seks a i zašto bi?» krenem iz toplog mi doma do apoteci i u nabavci.
Prvi šok: koverta iz Telenora u vratima. Pukovniku nema ko da piše, makar ne otale, ja se te napasti daaavno oslobodila, mislim u oktobru prošle godine. Reko’ reklama. Jock. Traže mi mojih 95 koma nešto dindži! Počnem da pištim k’o čajnik, na prvu, al’ da se ne vraćam sad u kuću, opičiće neka kiša, rešim da ih pozovem kad se vratim, i pošto onde ne piše za koj moj mi traže pare, da ih pitam je l’ traže humanitarnu pomoć i obavestim ih sa posebnim zadovoljstvom da sam ponosni vlasnik dva tekuća računa od kojih je jedan tri ipo ‘iljade u nedozvoljenom minusu a drugi u kreditu. Još jedino zakonski posedujem SBB nalog, pa ako im vrši pos’o…
Šetam lagano do apoteke, namrčilo se od Zemuna, je l’, a što baš od Zemuna, to mene zanima, toplo k’o u maju, udarila mi neka vrućina u glavu, al’ nema veze…ulazim…dvojica mladića od po sedamdeset i kusur na dva šaltera. Prvi: beretka, autfit «it iz aj, Lekler», iste djozle, skakuće kao šprican i krešti na apotekarku, mladu i nadasve ljubaznu: (moju apoteku volim jer su tu svi ljubazni i lepo vaspitani) «I da mi lepo napišeš, znam ja kaki ste vi apotekari, prošli put sam popio lek i ‘teo da oćoravim skroz!»…jadna mu objašnjava sve polako, stoti put rekla bih, umorno već, i upućuje ga na kasu da plati to što uzima. «A ‘de ja sad da platim?!? Ovde ću!!! Jebala te kasa!»
Na drugom šalteru čovek istih godina gospodskog izgleda, nabeđuje gospođu u belom da moooraaa da mu stornira recept od pre dva meseca il’ tako nešto, ona mučena oneme objašnjavajući, ama ništa. Lakše bi mu ušlo u dupe nego u glavu. Pored nje apotekar, dečko plav, visok i žgoljav, upadljivo fin, daje joj podršku i slučajno pogleda u mene kako stojim na sred prostorije i suze mi same od smeha idu. Al’ same. I pita me očima šta mi treba. ‘De sme naglas, jedan bi od one dvojice skočio preko šaltera da ga ubije na mah.
Ja mu lepo kažem «Molim te, nešto protiv današnjeg zračenja, dekontaminacija mi treba trenutna, neki antioksidant.» Počne on da se smeje, onda krene i druga koleginica, pa na kraju i ona ozbiljna gospodja. I tako se nas četvoro ubijamo od smeha, dok nas čiče zblanuto posmatraju. Zavezaše, jebote! Uzmem ja šta mi treba preko reda, oćutaše oni, valjda čekaju da odem pa da nastave, pa se zaputim do prodavnice.
Govorim tiho i vodim psa sa sobom. Il’ da vučem ćebence k’o Čarli Braun, još nisam odlučila. Stoje troje na ulici, dva krezava lika i jedna krš riba, ona objašnjava, vukući neki lek u kesi, kako joj sigurno nije svinjski grip, nema temperauru, al’ joj mnogo šušti u plućima, pa zato…meni šušti kazanče u wc-u, jebotemiš! Mora da navuklo nešto na pluća. Nema greške.
Kad sam ušla u svoju prodavnicu reč nisam progovorila. Pitaju me one ludaje što rade tamo šta mi je, obično pravim cirkus kad unidjem, ja lepo kažem, danas je dan za svašta. Za ludake po ulicama naročito. Ne pričam danas. Sve ću polako. I pišem polako. Ako ću sa ludakom da se družim, napisaću nešto sama pa ću da pročitam, i rešen problem.
I tako, napisah.
.jpg "buridanov magarac")
