Nema me.
Pa jašta. Radim.
Mada, i kad radim mene ima svuda, nije opravdanje.
Lekar mi prepis’o još dva leka. Al’ ne udaraju u ruke i mozak, mogla sam da pišem. Opet nije opravdanje. Mada mi malić i domali prst leve ruke utrnuli. I tako stoje. Šta ću im ja…
Spremam predstavu. Sa četrnaest dečaka na sceni i jednim koji diriguje. Uživam dakle. Nije opravdanje, naprotiv. Mada, odsustvovala sam po deset sati od kuće i Limenka, ’ajd nek bude olakšavajuća okolnost.
Vrućina mi je. Ruže mi cvetaju k’o blesave po terasi, a skuplja se i društvo. Pa? Nije opravdanje.
Evo, objasniću vam, ali prvo da vam ispričam jednu priču dok mi nije pobegla:
Mislim da je bila negde šesti razred…ono, završila se škola, ona tatina mezimica, lepotica, najbolji đak…dosadno joj, neće na more, pa ’ajde da preko školske zadruge deli klincima knjige za narednu godinu i pomogne razrednom. Lepo je pitao, kaže ozbiljna je i odgovorna, peva u horu, recituje, glumi, bavi se sportom, fotografijom…a razredni bio super lik, predavao muzičko i vodio đačku zadrugu. To je bilo ono mesto u školi gde si uvek mog’o da kupiš olovku, svesku, gumicu, blok…sve što zaboraviš da poneseš ili izgubiš. Ne znam da li još ima takvih mesta…
Uglavnom, snimala je ona kako razredni, kad neki klinac dođe da kupi običnu olovku, onu HB, ako se neko seća, uzme tu olovku, lupi njome o sto kad je daje detetu, nikada u ruku, obavezno tresne njome nekoliko puta, odsečno, brzo, kratko, kao da zadaje takt…nasmeši se, uzme pare i opet se nasmeši…ama, kopkalo je. Zašto pobogu lupa o sto?
A onda je čula prvu tajnu promućurnog trgovca sakrivenog u muzičaru i članu uglednog muškog hora: kad lupiš olovkom tako o sto, više puta, onda se njeno „srce“, onaj grafit, izlomka unutar drveta na milion sitnih komadića…i nemoguće je zarezati…i brzo se potroši, pa naivni klinci dođu sutra da kupe drugu…i tako u krug.
Hm. Nije joj se dopadalo to što mator čovek vara decu za pare, ali joj se dopala sitna i promućurna lukavost ovog naizgled naivnog čoveka. Ko bi se toga setio, Bog te…
Nije da su klinci mnogo štetili kupujući olovke svakodnevno i proklinjući Tvornicu Olovaka Zagreb zbog lošeg kvaliteta, tupe režalje ili sudbinu kletu…ali je razredni bio strašno srećan zato što je i on jadan uspevao nekog da nasamari, pa makar to bili đaci prvaci koji kupuju olovke za dva dinara…
Naša dugokosa junakinja nije lupala olovkama o sto. Naprotiv.
Ona je imala zadatak da svakoga dana dodje u školu oko deset, uđe na službeni ulaz za pozornicu koja se nalazila u holu škole, i na klupe poređa komplete knjiga za peti pa do osmog razreda sa sve spiskovima. Ona na pozornici, zamislite.
Jes’ da iza onih klupa izgleda kao prodavačica ljubičica, ali nema veze. Baš je bila važna. Klinci dođu, daju pare, spakuje im komplet knjiga i svezaka u kese, odu…i tako danima. Fin džeparac…mada…nije se mnogo brinula oko džeparca. Volela je tu školu i sve u vezi sa njom. Pozornicu posebno. Recitovala je i glumela jezivo dobro. I pisala. I sto puta se kasnije u životu pitala zašto do kog vraga nije postala glumica. A znala je odgovor: njen poziv nije bio da interpretira tuđe izmišljene likove, ona je rođena da stvara uloge. Da materijalizuje čudna i nestvarna bića. I ona manje nestvarna ali ništa manje čudna. Volela je čudake.
Jednog takvog je gledala cele školske godine kako glumi frajera u školskom dvorištu. Pa kako igra fudbal i rukomet. Iako je i jedno i drugo igrala bolje od njega, mogla je da se kladi, ipak je zevala u „klinca“ godinu mlađeg od nje kao da je vanzemaljac. Mada, na njoj onako setnoj, zagonetnoj i zamišljenoj, teško se moglo otkriti u koga zapravo gleda. Najčešće je gledala kroz. Ne u. Ali…u njega jeste. Zato što je bio…čudan. Različit. Filozof. Nezainteresovan. Nasmejan onako ovlaš, bezobrazno, skoro pa sarkastično, mada, mogla je da se kladi, teško da je on znao šta je sarkazam. Ali je znao lepo da se smeši…
Joj…kakav blam. Sviđa ti se klinac. Užas. Ćuti i pravi se blesava, govorila je sebi polako koračajući ka hali u kojoj je počinjao trening. Mada, realno, uvek su ti se i sviđali klinci…krhki, naivni, nežni…Oblačeći dres za utakmicu ukopčala je da ovaj „klinac“ nije ni naivan, ni nežan, ni krhko biće…opasan je kao bik u areni. Samo mahni glupačo. Ćuti tamo…
Njenu svađu sa samom sobom platila je Sonja, bek protivničkog tima. Mala je uletala kao pivot i razbijala joj rebra. Bolje nego da misli. I šta ti kao tu možeš da misliš u tim godinama, a?
Sonja je na kraju plakala, njoj je kao bilo žao, ali je imala onaj osmeh na licu…onaj filozofski, sarkastičan…tako poznat.
I tako je naša junakinja, kad se škola završila, završila u školi. Nekako joj je tu bilo sve lepo. Sve okej. Nema vike, svađa, napetosti, zna se šta, kad, kako…odgovaralo joj je da sedi u mermernoj hladovini i pomaže nekom. Hedonizam i altruizam odjedared. Retko se to može.
Kraj juna, vrućina…šorc, zelena tregerica sa užas šljašteće rozim natpisom „kiss“, patike, kosa čupava, kao i uvek, češalj nije videla od…prekjuče. Sređuje spiskove. Odjednom, neko ulazi na glavni ulaz, onaj za nastavnike. Skočila je da vidi ko ide i ukopala se.
Filozof! Pa da. Lagano je prišao sredini bine, osmehujući se. Ne daj bože da je koristio stepenice sa strane kao sav normalan svet…jednim skokom je bio pred njom i nešto joj je pričao…samo da se nije smeškao i gledao je u oči, možda bi i čula šta. Ovako, zujanje u ušima i srce koje se spustilo u želudac, noge koje je nisu držale…sve je izdavalo.
A on je znao i smeškao se i dalje.
Kako ga je samo mrzela! I volela. Onako kako samo deca umeju da vole. I da mrze. Poželela je da ga spase. Od…sebe samog. Valjda. I da ga ubije. Ama…otkud pa znaš šta želiš u tim godinama?
Sutradan su sa terase solitera u kom je živeo već bacali kese sa vodom na prolaznike i zaverenički se krili iza ograde. On joj je rekao da mu je devojka. Ona mu je verovala. Igrali su fudbal ispred zgrade i malo se ljubili kad niko ne vidi. Valjda. Nisam više sigurna šta rade deca u tim godinama kad se vole. Ne sećam se dovoljno da bih napisala sredinu i kraj priče. Samo se sećam osećaja bezgranične ljubavi. Detinje. Tako nekako treba da je bilo. Valjda se ona seća. Ili on. Ipak je mnogo godina prošlo. A oni su u srcima ostali ista ona deca, za razliku od mene, pa će dopisati delove koji fale. U nekoj svojoj priči, kad se prisete osećanja koja su delili.
Znam samo da mi je rekla juče da je on njena nedovršena priča. I da su joj se kolena, kad ga je posle mnooogo godina videla i osetila, odsekla isto kao i onog vrelog letnjeg dana kad je iskočio pred nju i rekao … šta god da je rekao. I da se prve ljubavi nikada ne zaboravljaju.
A on…isto joj se onako nasmejao, kaže. I isti je. Uopšte se nije promenio. I pecka je na isti način…filozof…
E, tako…da ne ostane neispričana priča. Bilo bi strašno da zaboravimo na decu u sebi…
A ja… pa, mene nema zato što me ometa jedan Bucko, u stvari.
Zove se Bucko jer ima dvesta pedeset grama, a red bi bio da bije makar pola kile. Majka ga je ostavila i neće da ga hrani, umiva, čuva. Braća i sestre ga izbegavaju. Sam je i bolestan i niko ga neće. Osim mene. Zato što je malo čudan. A ja…ja volim te malo čudne. Filozof je. I te volim, kao ona mala iz one priče. Imam potrebu da ih spasim od sebe samih.
Bio je bolestan i na ivici smrti. Sad je bolje. Neuhranjen je, hranim ga na tri sata. Dajem mu antibiotike jer je još uvek slinav, čistim mu krmelje i nosim ga na ramenu kao papagaja. On me ljubi u znak zahvalnosti…to od sinoć, otkad mu se otpušio nos.
Sad jede kao kolibri, sto puta veću količinu hrane od sospstvene težine. Nisu mu dali ni da jede, gurali ga, somovi jedni. Sad je bolje, na sigurnom je, ozdraviće. Utoviću ga i razmaziti kao i sve ostalo šti uzmem u ruke.
I, kad me pogleda, razrogačenih očiju punih poverenja i ljubavi, nije mi žao što ne spavam i ne stižem ništa i nosam ga okolo kao kengurica.
Jer me voli i veruje mi.
To je najviše što čovek može očekivati od drugog živog bića.
Biće Bucko najveći frajer u kraju, ja kad vam kažem…
A u stvari…ko zna šta sam htela na početku da vam ispričam.
A nije ni važno.
Mora da je nešto o ljubavi…
Скорашњи коментари