«Ne ulazite, ljudi, u crkvi je pakao!» reče otac Stevan.
Jebi ga. Šta ću kad sam se setila šta je rek’o. Nisam ja rekla, on je, a valjda on bolje zna. Dobro, ne zove se Stevan, baš da mu ne odavam položaj, al’ čovek rek’o i ja mu sve verujem, a jes’ smešno, majkemi.
Šetam niz ulicu i sama se smejem, na 398 stepeni u hladu, pomisliće narod da me opičila sunčanica, očas ima da stignu velika bela kola i pravac…pa, kad malo bolje razmislim, prijao bi mi kraći odmor u tapaciranoj sobi sa finim čikama i tetama koje ti stalno mere trapaturu i daju bone. Aha.
Znoj mi ulazi u oči iako imam naočale za sunce. Pa jes, nisu za znoj, a ni protiv njega. A ni protiv sunca izgleda da nemaju ništa, pravo da vam rečem. K’o da su u sunčevom izbornom štabu, majkuimjebem. Što lepo ne napišu na reklami «NAOČARE ZA OČI», nego lažu bre ovako?!
Te za sunce, te za vid, te za skijanje…nosila sam ja jednom te, za skijanje, dva dana sam ih nosila, i ništa nisam naučila da skijam posle. I za ronjenje isto. Ja stavim naočare i bućnem se i…ništa! Neće da se rone. Ako kupim ronilačko odelo možda mi se posreći pa preronjam nešto, samo s naočarima neće, ne pali, ne pokušavajte. Tako i ove za sunce. Šatro firmirane. «Ferre» moj kurac. Mog’o za onol’ke evre i prave da mi kupi.
Elem, lelujam se ja tako niz ulicu i pokušavam da predupredim strmopizd sa japanki koje imaju platformu. Ovde ide znak «pažnja! Budala na putu!» Misliiiim, japanke sa platformom od deset santima, jebotemiš!?! To samo ja umem dizaberem. I po ovom asfaltu imam utisak da se lepe…k’o žvaka. Kad opičim o trotovar ima u Indoneziji cunami da se zgodi…Na ulici k’o u kaubojcu pre nego što izadje Dok Holidej: nigde nikog, pripeklo odozgor, svuda zlokobna tišina, samo na saloonu škripu vrata i kotrlja se trnje po prašnjavemu putu…
Dodjem, nekako, posle tri dana jahanja, do blizu kuće i omraženog mi marketa za kojeg neću da kažem kako se zove jer ne želim da ga reklamiram zato što je tu sve deset posto skuplje, al’ kupujem po navici i mene me mrzi da vučem dupe drugde dalje, daklem dodjem tamo da kupim neku mortadelu i lebac i majonez i paradajz i sladoled i cigare i cevke (opet nemaju cevke za nes kafu, mameimgazbutam, isto k’o što nemaju ni blaznice za skidanje šminke ni tampone, valjda se u mom ruralnom području još koriste krpe iskuvane…) i čekam u redu, fino i kulturno, gotova da korpom ubijem kasirku samo što me devojka ljubazno pitala, kako dolikuje:»Aaa, pobegla si ranije s posla?!» šeretski podižući loše očupanu desnu obrvu iznad buljavog oka ukrašenog sjaktavom masnom zelenom senkom; a ništa mi nije neobično rekla, životamimoga…i taman da zama’nem kad vidim:
iza ogrovnog zamrzivača vire dve kike plave, pegav nosić i krezavo-musavi osmeh…
Posle početnog šoka izazvanog mišlju da haluciniram male žute vanzemaljce shvatim da se neka Pipi Dugačka Čarapa propinje na prste da do’vati sladoled. Najjeftiniji. Mi smo ga zvali Rumenko, ovaj današnji ledeni ne znam pojma kako se viče. Ima negde tri godine, dva meseca i sedam dana, i u levoj ruci stisla pedeset dinara, sve noktiće u dlan urezala kol’ko zapela. Sigurno joj kreteni kod kuće rekli da čvrsto drži pare da ne izgubi. Nisu mogli u džep da joj stave, somovi jedni…
Do’vati malešna Pipi tako taj mučeni sladoled, mi se, svi onemeli i s blentavim osmesima, razgrnemo da musavica pridje kasi, složno se razmičemo k’o Crveno more kad naiš’o Mojsije il’ k’o pioniri na sletu, kome kako draže.
Uglavnom, niko više nije nervozan. Ni besan. Ni ljut. Nit’ mu vrućina. Čekamo i gledamo, uredni k’o Japanci.
Musavica pruža pare i sladoled. Kasirka naplaćuje, vrće joj kusur i pita je (a kako drugačije bi mogla da živi ako ne pita, jebotebog?!) pita je: «Je li, sunce, je l’ imaš ti neki novčanik da ti spakujem kusur, da ne izgubiš?»
«Ja imam svoj novčanik, al’ nemam u njega pare za ništa!», reče Pipi s osmehom.
Pogledah je i rekoh joj zaverenički: «I ja isto. Imam svoj novčanik. I nem’ pare. Za ništa. Baš te briga.»
Pipi se nasmeja, mahnu i otrča. Njene japanke nemaju platformu. Bole je dupence.
Ja umreh od lepote i zapisah odma’ šta je rekla na računu nekom starom, da ne zaboravim ovu mudros’. Bolje mi je danas legla nego Zaratustra da mi se ukazao.
Sad sam došla kući, otvorila ‘ladno pivo, uključila klimu i više mi nije ništa.
Iako imam svoj novčanik al’ u njega nemam pare za ništa.
Baš me i to briga. Nešto. Baš.
