Rodila sam se k’o svračak. Nisam ličila na dete. Nisam ličila ni na šta, kad malo bolje razmislim. Možda na žabu, ipak. Nisam htela da jedem, da spavam, da budem mirna, ništa nisam htela. Znači i baksuz pride. Buljavo, žgoljavo živinče u medjutim je raslo samo u visinu i baksuzluk, pa je, preplićući nešto što je ličilo na nogare od stolice, pravilo prve korake svetom i za obrok isključivo jelo džigericu od Gospoje Mame i povremeno srkalo dušu od iste. Na cevku. Druga mu hrana nije bila potrebna. Da bi nekako naterala svog baksuza da sa džigernjače predje na hranu predvidjenu za ostale male baksuze, Gospoja Mama je pribegavala sledećim metodama: molbe. Ništa. Pretnje. Ništa. Batine. Ništa. Nada. A-a. Baksuz se ničeg nije plašio. Pardon: gotovo ničeg. Osim….

U prašnjavom izlogu jedne juvelirnice u glavnoj ulici našeg gradića stajala je nekada davno naizgled obična reklama na kartonskom panou – Koperton je čuvao tih davnih sedamdesetih guzice od pregorevanja, a neki nedefinisani crni smotuljak koji je za potrebe advertajzinga imenovan kao ker je brutalno, skidanjem gaća nesrećnom detetu (vidi sliku) ukazivao na razliku izmedju, u to vreme potpuno nedopustivog bledila i divno preplanulog bronzanog tena kakvog ćete imati ukolikopotrošitesvegajednoburencenašeguljapoizuzetnopovoljnojceni.
Baksuz je svakog dana prolazio glavnom ulicom, buljio u Koperton-kera i dušu kidao celom korzou na parčiće jaucima zbog muka i patnji koje preživljava jadna kartonska devojčica i njene kupaćice u čeljustima pobesnele nemani.

Koja pritom bosonoga gazi po vrelom pesku. Vrhunac užasa.

Ništa nije moglo da je smiri. Ni-šta. Osim da reklama nestane.
I zaista, jednoga dana Koperton reklame više nije bilo u izlogu juvelirnice. Krici baksuza više nisu ledili krv u žilama drugarica i gospodja koje su šetale glavnom ulicom. Grad je utihnuo. Zaurlavanje se čulo jedino u dvorištu kuće u kojoj je baksuz stanovao sa svojim brižnim roditeljima. I to samo kad vrata i prozori nisu bili dobro zadihtovani. (Ipak komšija radi u centru za socijalni rad.) Pre doručka, ručka i večere gospoja, za potrebe ove priče imenovana kao Majka Koja Je Imala Nesreću Da Rodi Baksuza, sa bolnim uzdahom silazila je niz stepenice podruma u kom je držala veliku kacu za kiseli kupus, manju za turšiju i milion tegli. Zatim je uz iste te stepenice vukla neki kartonski pano. Onda ga stavljala na trpezarijski sto. Na panou je bila horor-reklama za Koperton. Koja je pre svakog obroka zauzimala na astalu počasno mesto, odmah pored činije sa supom i pruta, od milošte zvanog Mirko.
Uz njihovu pomoć, pristupalo se kljukanju baksuza. Koji je gutao red supe, red suza, red slina. I molećivo gledao u pano. K’o da je indijanski totem. Šmrcao, cvileo, vrpoljio se na stolici, ali je jeo brate. Je-o! Pedagogija u praksi!
Kasnije je, naravno, kad je Baksuz od straha nastavljao da jede svom silinom svoje nastravljene duše i mimo obroka, horor-pano volšebno nestao. Počele su se primenjivati i neke druge vaspitne metode preuzete iz poznatih knjiga dr Mengelea «Kako naterati stoku da čitavog dana ostane čista u uštirkanoj beloh haljinici», «Hiljadu načina da što čvršće pritegnete mašne helihopterke uz glavu svog čeda», kao i posebno popularnog izdanja pod nazivom «Zaustavljanje cirkulacije dokolenicama».
Epizoda «Koperton» je prošla, ali strahovi nisu: baksuzasta slinavica godinama nakon te nesrećne skaske živela je u paničnom strahu da joj neka džukela na prepad ne skine gaće.

Dok nije shvatila da je sve u životu samo stvar dobro plasirane propagande.

O posledicama strahova od aviona, televizora, visine, lifta i koječega još na odrastanje i formiranje navedenog baksuza govorićemo, je l’, nekom drugom prilikom.