Nedeljno jutro, ideaaalno, ukoliko nikog ne vučem kod lekara, nikom ne menjam obloge ili ne dežuram pored kreveta, za moju cenjenu guzicu obično počinje ovako:
Negde oko deset, privučena mirisom kafe černobilke, servirane u nečemu što mnogi zovu šolja zapremine pola litre, iskliznem iz kreveta potpuno nesvesna, napipam tihotapke i otpuzim do dnevne sobe na laktovima i kolenima, zaletim se na čapraz divan k’o Sirogojno i Boško kad su ono onomad jurišali na bunkere i napipam nekako kafu. Taj poduhvat me inače iscrpljuje do krajnjih granica izdržljivosti mog krhkog bića, pa stoga ne progovaram i oči ne otvaram narednih pola sata, minimum. Iz istih razloga ne dozvoljavam da do mene dopiru zvuci poput škripanja Lee Kiš u pokušajima da glumi voditelja jutarnjeg programa, osim u ekstremnim situacijama kad je neophodno da iz kreveta ustanem kosim hicem. Tada je najjednostavniji recept pojačati Leu i eto veselja: skačem kao razjarena zver, zaurlavam, penim, psujem, al’ sam budna. Iz odma’.

U suprotnom, u mirna nedeljna jutra poput ovog, na primer, mom osetljivom uhu prija samo muzika. Ništa vesti, ništa prognoza, ništa čavrljanje, samo kafa i muzika. U tu svrhu onaj «pitomi nesrećni čovek koji je jedini pristao da deli život sa ovak’im skotom» (definicija 90% familije, komšiluka i poznanika) a i da bi kasnije imao muda da mi kaže da je gladan, skuva tu jebenu jutarnju kafu i pusti neki muzički kanal. Kako kad i kako koji: ‘ko nema ništa milozvučno na VH1 ili MTS on pusti StinkMjuzik. Tu ima vazdan onih njanjalica koje on voli, sline tipa «….»(e, jebaga, sad ne mogu da se setim ničeg od Dada, Sergeja il’ Željka, ubacite u navodnike po želji!)
E, sad, meni onako jutarnje ušlagiranoj uopšte ne smetaju te slin-šmrc kompozicije, naprotiv, baš mi onako nežno i milo zvuče, nema naglih zvukova i pokreta, samo što ni jednu numem da zapamtim. A omakne im se povremeno i Oliver il’ tako nešto simpatiko. I mi tako ćutimo i pijemo kafu jutros, i slušamo muziku jedno sat vremena. I koji me djavo ter’o da progledam?!? Otvorim škiljavo onako lagano oči moje čarne i vidim neku traku u dnu ekrana. Šta u dnu, donja četvrtka pokrivena nekom govno-žutom trakom po kojoj promiču slova. Ja reko’ nešto hitno pa prekidaju program, biće nam vraćaju Kosovo, šalili se za Haradinaja, pojeftinilo gorivo il’ neko ubio onu šalterušu iz banke što se zove ko pena za kosu a koja me vazda popreko gleda zarad kreditne mi nesposobnosti, napipam rezervne oči i turim ih na nos. Pogledam. Piše ovako:
VARALICA
Pa ispod, posred žute trake objavljuju da od neke Mileve nema veće preljubnice u Jagodini. Jadna žena, na televizor je turiše. A sa leve strane ide neki crtani film: neka ženska, biće da je ta, Mileva, mislim se nešto, aka se u krevetu sa nekim švacom, a on, njen čovek, mučenik, otvara vrata i vata ih na legalo. Pu, pizda joj materina pokvarena. Razbistri mi se malo pa reko’ da pripratim šta će dalje da bude, kad ono skinuše Milevu i objaviše nekog Borisa koji ni jednu ne gleda u Beogradu. Ladno rekoše za čoveka da je šonja šonjavi! Jedva nešto uočim da sa desne strane ima neki kao uredjaj k’o kad staneš na vagu da se meriš, pa sad za Borisa piše nešto 9%, u belo. S leve strane, normalno, i dalje ide crtani film. Dodje na red neki Stanko, koga metnuli u crtani film kako ženi kaže da ide na pecanje a ovamo otišo s nekom fufom u motel, a napisali kako celo Valjevo zna kako on menja žene k’o čarape, samo ona nema pojma. I na onu vagicu ode mu skala u crveno, izadje 98% i iznad iskoči neka hrizantema na federu. Onda mi ovaj moj reče da nije to hrizantema nego ptica kukavica, k’o na zidni sat, al’ kakve veze ima sa Stankom nemam pojma. Izgleda da mi treba veća dioptrija to mi je jasno. I onda ja provalim: ispod piše ovako: ako želite da saznate da li Vas vara, pošaljite SMS-om ime i mesto na broj taj i taj, i za svega 35 dinara + PDV mi će Vam reknemo. I onda ti lepo pošalješ poruku, platiš fino da vidiš da l’ te skot vara, pa em ti kažu em ga ture na televizor da mu se smeje ceo komšiluk. I tako ceo dan. A ja nešto razmišljam, što da platim kad mogu lepo komšinicu Jelu da pozovem na kafu, ona će mi kaže džabe, a i manja bruka. A?

Saću ja, samo dok ode kod majstora Ivice da vidi što neće auto da nam upali. Da mu Ivica dijagnostikuje i uzme dva’es evra. Bolje da meni dao pare, ja bi mu rekla što neće da upali. Da je ne daj bože žensko, ovo čudo što ga vozimo u ovim godinama bi završilo fakultet i decu izradjalo, eto što neće. Za svašta ljudi daju pare.