Znam jednu…onako, prosečnu….osim što joj uvek fali neki moj: te fali joj romantika, te fali joj pravo muško, te fali joj sunce, te fali joj kiša, sve joj fali. Al’ najviše joj fali vremena. I ona tako pokuša da reši problem: prvo odrediti prioritete u ovoj jebenoj dimenziji u kojoj je vreme vrlo čvrsto fiksirana kategorija. Odredi ona da će svoje vreme pažljivije trošiti, neće vala sine majčin više da ga arči ‘nako odokativno, već strogo po PS-u. Razgrne buljuk onihkojiodnjeočekujudaimseposvetiupotpunostiiizodma’ i ostavi ono stvarno vredno. Ok, prva etapa gotova. Posvećuje im se, majke mi.

Onda pos’o. Voli svoj pos’o, vredno ga radi, zaserucne ponekad pošto nije hobotnica, jelte, al’ uglavnom to klizi. Al’ ga ima mnogo. Pa onda, da bi uštedela jebeno vreme i da ne bi morala na pos’o da nosi pidžamu i četkicu za zube, počne ona pos’o da donosi kući. I to nekako uglavi između kuvanja, ribanja kupatila i ćaskanja sa milima i dragima. Ne između peglanja, pošto kategorički odbija da pegla. Ima Mulinex peglu petn’es’ godina staru, niko joj ne veruje da nije juče kupljena. Provali ona tako da je vreme i ovde povremeno relativna kategorija: šta ne koristiš, ne stari. Aha. I reši tako da izabere šta više neće da koristi, da joj ne ostari. Jok, šišarke.
Al’ ne lezi vraže (iz odma’ neko da mi odgovori koj moj ima veze da l’ je vrag leg’o il’ nije, pliz) u njenu dobro skrojenu jednačinu koja je pretila da će dobiti Marfijevu nagradu u kategoriji «kako ugoditi svima osim sebi» uglavi se i jedna nepoznata, koja se sastoji iz više poznatih, zvanih: majka roditeljka đuture sa snimcima kičme, krvnih sudova i glave, snimana više puta nego Anđelina Žoli, sestra aka mlađi brat retard sa sve….e tu je spisak dugačak, uglavnom sa sve svime, mačak u pubertetu sa sve kalci virusom i injekcijama hlorafenikola i pijanim veterinarem, i muž ljubimac koga boli il’ lakat il’ koleno il’ kičma i bol mu je lutajuć i fantomski a kod lekara ne može da ide jerbo žive na vr’ Babinog Zuba a sneg zavejao, pa očekuje od nje da bude veliki vrač i sve bolove izleči, ali pre toga da ko Klark Kent uključi super-vid i dijagnostikuje, locira i identifikuje problem, onda ga za’vati u naručje, ogrne plaštom i odnese negde gde ništa neće da boli a rešenje poznato kao «plati stoko porez iz odma’ inače će čika Mlađa da ti zapleni i kuću i ženu i mačku» ima sam’ da nestane, jer će ona valjda čika Mlađu da začara svojim taze umešenim pizza-pužićima pa će on svima da oprosti porez i prestane da bude drveni dečak Đepetov, i srce i mozak ima da dobije, tako je velika moć njena. Il’ njojzina.

E, onda se sistem raspao. Puk’o. Dozlogrdilo njoj više to akanje. I onda ona odjebe vreme.
Kako kako? Lepo. Došlo vreme kod nje i reklo: «Ja stigo’.» Ona mu kaže: «Odjebi seljačino.» Vreme se zaprepasti i naljuti i kao krene da prolazi pored nje, da vidi ‘oće l’ ona da ga primeti ponovo i odljuti se. Al’ ona tvrda srca bila: sedela na suncu i jela sladoled čokoladni (straćatelo, čokolada i čokolada sa kuglom šlaga i čokoladnim prelivom odozgo) i pijuckala kiselu vodu i vreme je prolazilo pored nje više puta, al’ ona ništa. Ni makac. Ni okom da trepne. Z’inat.
To je naučila od svog Zen-učitelja, to da ne trepne dok vreme prolazi, i lekciju broj dva: ko ugleda nindžino lice i priča o tome umreće u najstrašnijim mukama. Vreme joj je prvo namigivalo, pa se plazilo, pa pretilo, i onda je počelo da protrčava, al’ ona i dalje ništa.
Onda je vreme počelo da primenjuje taktiku: pošalje majku roditeljku sa sve snimcima. Ona baci pogled na dotičnu, zakaže joj sešn kod jednog od lokalnih vlasnika modne agencije «Frik» i nastavi da jede sladoled. Vreme šalje pojačanje: mlađi brat retard u suzama. Ova joj uvali pakovanje «Zewa» maramica i predloži joj da promeni momka, pos’o, boju kose il’ da uključi mozak. Ima jedno dugme…mislim, da.
Vreme krenu ofanzivno: muž ljubimac stiže. Ona čita. Jebote, nije zaboravila slova. Potpuno nezainteresovana za bolove u kolenu i gihtoznom laktu. Muž ljubimac se mršti. Pući. Tiho protestuje. Možda i glasno, nema ona pojma, slušalice su joj na ušima. Njega je lako rešila: rekla mu da skuva supu iz kesice i napravi sendvič i da prestane da zapomaže inače će da ga zameni za noviji model. Il’ nek ide lepo na generalku. Pa da.

I mnogo mi se svidelo šta je radila ovih dana: potpuno je ignorisala vreme (koje je u međutim dobilo nervni slom i odveženo velikim belim kolima, neki kažu da je bilo vezano u nešto što se kopča na leđima, ne znam da l’ je tačno, uglavnom ga ne primećujem više nešto da se muva okolo). Radila je šta joj kad palo na pamet. Ono što je moralo da se odradi, radila je s osmehom. Lakše je. Ono što nije moralo radila je ako je htela. Prestala je da ozbilji život. Smejala mu se u facu. Jebi ga kad je glup. Kupila je pola farbare i igrala se dve noći do pet izjutra. Za svako ofarbano jaje pronašla je dete uz koje ide i rešila da otkine od sna da ga obraduje. Jer joj se tako sviđa. Juče je ustala negde oko podne, čitav dan provela u pidžami: slušala muziku. Čitala. Mazala nokte. Blejala. Jebalo joj se za vreme. Vreme je i onako samo prolazilo, ništa mudro nije bilo u stanju da uradi. Ni zanimljivo. I šta tu ima pa da se primeti? Jak mi frajer pa da obrati pažnju na njega. Mislim baš. Svidela mi se ovakva iz nekog razloga. Valjda zato što je prestala da paniči. I naučila da je život previše glup da bi ga ozbiljno shvatala.
Podsetiću je da kresne Zen-učitelja, opak je frajer.