Istina je da, kad otvorim ovu „write“ opciju nikad nemam blagog pojma kako će se završiti. Prava avantura. Obično imam početak. Koji obrišem posle pet minuta pisanja jer mi misli odu na sasvim drugi kraj balade i od onog što sam ‘tela u startu ne ostane ništa. Možda samo jedna rečenica. Naslov stavim tek na kraju, kad vidim šta sam nadrljala po ovoj belini.
Evo, na primer danas: jutros kad sam krmeljiva i s bolovima u leđima ispuzala iz kreveta ‘tela sam da pišem o zanimljivom psihološkom fenomenu: zašto mene i još gomilu ovak’ih tetaka k’o što sam ja sa dva’es kila viška, reumom i predkilamkteričnim valunzima zaskaču klinci il’ nji’ovi muški roditelji k’o med na dupetu da nosimo (na mom bi moglo i burence da se pregne, da se odma’ razumemo) , a lepe, mlade i utegnute dvadesetogodišnjakinje kmeče mi neko veče u kafiću kako nemaju ni kres-kombinaciju mesecima, a nekmoli dečka nekog da savataju, kad me u tom razmatranju prekinu potpuno autističan prilog u jutarnjem programu moje ex mile mi i drage Javne Kuće koja me lebom ranila petnaes’ godina o nekoj operskoj pevačici (zaboravila sam joj ime, al’ je mnogo poznata dama i peva kao anđeo) koja je gostovala ovdena i pevala, al’ u prilogu daleko bilo da smo čuli kako peva: ne, ona je morala između potpuno dosadnih biografskih podataka koje je negde nabrala i brzinom svetlosti deklamovala ona pametnica koja se kao autor priloga potpisala, daklem, ona je morala da ‘fali orkestar Javne Kuće, i ne samo da ga ‘fali (jer ima zašto, ruku na srce) nego i da ‘fali onog što pušta kišu u Javnoj Kući kako im je zanovio instrumente, pa sad ne moraju da lupaju u šerpe i lonce i da ga duvaju u prazno, jer ima ko da im….ma! Ženu ne ču ni na sekund, a tri minuta se trlilo o tome gde je, kako i zašto rodjena, šta joj majka kupila u trećem srednje i tako…ja popizdim i odlučno rešim da o tome pišem noćas.
Kad ‘oćeš, mojega: dok sam ja popila sedamn’es’ cedevita na poslu i kao radila, dovukla dupe kući i usput kupila salatu i jagode, men’ se prispavalo. I spavala sam i ljutnja na Javnjak me prošla, jer sam onda rešila da se naljutim na muža, onako. Al’ me mrzelo. I pošto je on skuv’o meni kafu i zaspao, ja sam sela za komp. Prvo sam promenila muziku sa strane (sve da preslušate, mnogo sam se mučila, ima da vas propitujem!), onda sam ‘tela da čitam prvo ostale blogove pa sam vid’la da je pola tri, da neću do pet da završim ako sad krenem, pa izvin’te, sutra ću. Onda sam rešila da napišem ono za onu.
I sve me to prošlo jer sam se setila nečeg o čemu sam skoro razmišljala:

je l’ znate vi kako se vidi da je neko mnooogo bogat?
Ne znate?
Ja ću da vam kažem: nikad ne oliže poklopac od eurokrema kad otvori čanče.

Eto, samo to sam ‘tela da vam kažem.