Znam je tu, iz komšiluka, tetka moje drugarice iz detinjstva. Blagica se zove. Čuvala je Natašu dok smo bile sasvim, sasvim male. Natašin otac, a njen brat bio je u inostranstvu. Majka moje drugarice radila u fabrici prva/druga/treća – srećna okolnost za nas dve. Uvek smo se volele.
Blagica je bila predivno stvorenje. Ličila mi na Merilin Monro. Savršena šminka, savršena odeća, savršena frizura, bilo da je prostirala veš, išla u šetnju, istresala tepihe. Imala je jedno dete, Svetlanu. Dvanaest godina stariju od mene i Nataše. Cica je išla na balet, u muzičkoj je svirala klavir, izgledala kao andjelak u belim penastim haljinicama, predivnom loknastom crnom kosom, uvek uredno uvezanom mašnom, lakovanim cipelicama. Imala je čak i torbicu, damsku. Kad njih dve krenu u šetnju ja se savijem preko terase pa samo što ne ispadnem gledajući za njima, kako je to divan prizor bio…

Cicin otac, čika Miloš, bio je neki važan čovek u nekom tu preduzeću, i on je ličio na glumca. K’o Klerk Gejbl. Plećat, visok, crn, s brčićima. Ugladjen, doteran, vaspitan. Predivan prema deci. Kad sam se muvala po njihovom stanu videla sam i da ume da kuva, i vazdan je čitao neke knjige i crtao neke kockice i nešto pisao. Posle su mi roditelji rekli da je bio i enigmatičar. Nisam znala šta je to, al’ mi mnooogo zanimljivo zvučalo.

Jooooj, kako sam ja zavidela Cici: mama i tata k’o filmski glumci, ona prava princeza! A moji ništa. Obični. Mama učiteljica, mo’š misliti kako je to kad te istresa iz gaća svakog dana te šta je vidik, te šta su klisure i kanjoni, tata službenik, nikad nisam znala tačno šta radi, ali mi mnogo dosadno zvučalo. I oni mi izgledali dosadni: kod nas svaki dan isto – zna se dnevni raspored i tačka. Može da se odstupi od njega samo u nepredvidjenim situacijama.
K’o onda kad jednom bio zemljotres dok me mama kupala, baš jak i veliki bio, pa me zamotala u peškir i izjurila iz zgrade, na tatu i zaboravila, a ja sam bila srećna jer smo svi, ceo komšiluk, bili ispred zgrade, i nismo spavali do kasno, a mogla sam i da buljim u pun mesec koji je bio oovoooliiikiii, majke mi. Il’ kad je umro drug Tito, pa nekoliko dana nije ništa moralo da bude po redu. I tad sam bila mnogo srećna, iako mi bilo žao što je čovek umro, ali nisam imala domaći, mogla sam da bazam okolo celog dana a da me ne proveravaju sto puta i da ne urlaju s terase: «Daniiiiiceeeeeeee!!!!», valjda ih bilo sramota, bio dan žalosti, nekoliko dana.
Onda, kad se sve vratilo u normalu, opet u krevet čim se završi crtani film, u sedam i petnaest. Okreni se prema zidu i žmuri. Ma, okreni se ti prema zidu i žmuri kad ti se ne spava, po dva sata mi se plakalo što moram da žmurim kad bi sve da čujem i vidim. E, meni je tako bilo dosadno.

A Cici i Nataši nije. One nisu morale rano u krevet, prvo i prvo. Drugo, Cicini drugovi i drugarice su stalno dolazili i tamo, sprat iznad mene, uvek bio neki gužvanjac. I dečaci dolazili, zamisli! I teta Blagica stalno negde išla i često vodila njih dve, pa mi posle Nataša prepričavala kako su išle kod neke tetkine prijateljice koja isto ima ćerku, pa se one igraju na spratu, a teta Blagica i ta njena prijateljica sede dole u prizemlju sa nekim čikama i pričaju. Samo nisu smele nikad da silaze dole, dok ih ne pozovu da idu kući. Pa su onda one jednom virile sa stepenica i videle tu drugu tetu kako nekom čiki sedi u krilu a teta Blagica i drugi čika se ljubili; pa ih onda uhvatili da vire. Posle više nisu išli tamo a Nataša je morala da obeća da neće nikom živom da pominje to, da joj umre majka. I rekla je meni, i posle se plašila stalno da joj ne umre majka.
E, to nisam ništa razumela, a nije ni ona. Kad smo imale osam godina to bilo. A Cica imala dvadeset i već imala momka. Darka. Mnogo ga volela, pričala nam uvek koliko ga voli, pa pisala pesme i lepila slike u neku veliku svesku. Darko je bio dobar, malo ćelav, al’ mnooogo dobar. Kupovao Nataši lutke i vodio ih obe na žito sa šlagom i kolače, i kod njega kući, i svuda. Nataša mi pričala kako se svo troje izvrnu na veeeliki krevet, jedu smoki i gledaju «Sandokana».
A onda je jednom teta Blagica, dok smo se nas dve igrale u sobi, počela da vuče Cicu za kosu i da je bije. I da viče:»Kako si smela da spavaš sa njim?!?! Nećeš ti da se udaš za njega, nema šanse, pre ću da te ubijem!!! On je niko i ništa! Kako si smela, ko će te sad takvu?!» Meni ništa nije bilo jasno, a ni Nataši. Pa šta ako je spavala sa njim? Nataša, budala, to i pita. Kaže: » i ja tako legnem i zaspim kod tebe, pa šta to ima veze, nije to ništa strašno, jedino ako se uspavala za balet il’ tako nešto….» Pa dobila i ona pljusku po dupetu i pobegla nazad u sobu.
Darka posle nismo više vidjale, a bilo nam mnogo žao, baš je bio super, Cica stalno plakala, krišom….a onda se udala. Za jednog Peru. Isto dobar i lep dečko, ali nije bio kao Darko. Bio mi, onako….glup, bre. I Cica nam nikad nije rekla da ga voli. I nije lepila slike i pisala pesme više. Samo se udala. Tek onako. I posle rodila dva sina. Slatki, baš. Nataša i ja smo tad već porasle, pa je ona dolazila da ih čuva, pošto su živeli u istom stanu, tu, na trećem spratu, četvorosobni stan, ima da se izgubiš u njemu.
A onda sam ja jednom mojoj mami, dok je pisala neke pripreme za poznavanje prirode, i naredila mi da isključim muziku jer je nervira, rekla da je dosadna, i da bi’ ja volela da je k’o filmska zvezda, k’o teta Blagica. I dobila sam šaaamaaar! Uf. A onda me posadila u stolicu (il’ bacila na nju, ne sećam se više) pa kaže: «Daću ti ja i filmske zvezde i sve ćeš ti zvezde meni da prebrojiš, odakle ti samo takva mašta, sunce li ti tvoje?! Pa je l’ znaš ti, kravo matora (imala sam celih trinaest) da je ona kafe kuvarica, a ne Merilinka, i da rinta kao konj, a u medjuvremenu se vucara okolo umesto da….jadan onaj čovek……i onom detetu upropasti život…» i poče da plače. Meni bilo žao što plače, al’ sam nekako znala da je «jadan čovek» čika Miloš, a da je život upropašten Cici, mada nisam kapirala zašto. Ali sam joj verovala, i nikad joj više nisam rekla da je dosadna.
E, sad, kad je prošlo ohoho godina od tada, sednem sa Natašom na kafu, obe pretresamo šta se izdešavalo: čika Miloš ubrzo umro, teta Blagica kupila stančić, jednosoban, «da bude blizu dece i unučića», tako govorila. Oni je, iskreno, nisu zarezivali previše. Nije ni ona njih, dok nije skroz omatorila, ako ćemo po pravdi.
Cicu i Peru vidjam stalno, ispred zgrade, sede na klupici i piju zajedno: «Cile, ‘ajde skokni za po jedno pivce» Cile skokne za po šest. Pa se napiju na klupi pred zgradom. Komšiluk se čudi i beči. Oni piju, plaču, psuju, biju se, ljube se, opet piju…sve dok ne naidje neki od sinova i odvuče ih gore, u stan. Jebi ga. Žive još uvek sa njima. Šta će drugo?

Nataša kaže da skoro bila kod tetke. Zbrčkala se k’o kornjača, samo redja šustikle po foteljama, stolicama, stočićima, policama, pun stan šustikli. Ima neke likove koji dolaze tako, pomognu joj oko drva, poprave nešto…i zovu je «sestro». Ona ne psuje, ne šminka se više, govori tiho i staloženo, samo čita neke knjige. Nataša provalila da se tetka pod stare dane učlanila (je l’ se tako kaže?) u Jehovine svedoke. Samo nije agresivna. Ne juri nikog po ulici. Ne vbuje. Valjda joj samo treba društvo. Sad kad joj je prošlo vreme za društvo na kakvo je navikla. I kad je niko više ne obilazi. Cica sa njom ne govori. Vidi je, kaže, samo kad prodje pored zgrade, kako pije «sa onim idiotom».
A Nataša videla Darka skoro. Radi u blizini firme njenog muža. Kaže, ukopao se kad je video. Pa je izljubio, pa počeo da plače. Nije se mnogo promenio. Nije se ni oženio. Ne pita za Cicu, izgleda da sve zna…
Pitala Nataša tetku jednom:»Što je lepo nisi pustila da se uda za Darka?»
«Taj nesposobnjaković bi joj upropastio život», procedila je teta Blagica besno, i nastavila da poravnava šustikle poredjane po naslonima fotelja…