Tovar, svemogući i berberin

Pravila sam tako jednog avgustovskog dana sedamdeset šeste rakljicu sedeći na betonskoj ogradi koja je razdvajala baštu i stazu do kuće, tu iza kapije, odmah pored šimšira koji mi deda Nidža nije dao ni da pipnem jer ga je rezao da bude k’o lopta, a ja ga čupkala uvek, kradom i baš u inat.

Bosim nogama ušljapkavala sam poslednje ostatke toplog letnjeg pljuska: nešto nalik na baricu, il’ više k’o da je drug Boga dobio kijavicu, ako ćemo pravo, pa malo poprskao i moju ulicu.

Izvirivala sam kroz rupe na betonskoj ogradi koja je u to vreme kad svi podjednako nismo imali menjala vrhunac luksuza koji se danas zove kovano gvoždje, očekujući bandu:  kum Jova, Džoni, Marko i Deja, da prvo isprobamo rakljice, pa posle da se gadjamo kamenim kockama koje su putari povadili iz ulice da bi je asfaltirali.

Dva bedema kamenja ležala su na razdaljini od desetak metara na sredini raskopane ulice pune zemlje i blata  izazivački imitirajući neosvojive tvrdjave.

Posmatrajući iz udobnog betonskog skloništa prolaznike mozgala sam o čemu li misle…da li im se iste stvari vrzmaju po glavi, znaju li, čuju li moje misli, i što li ja ne čujem njihove misli, da li bi od tolike buke mogla da mi se rasprsne glava, i kako i zašto ne vidim u šarenim slikama svog detinjeg i njihove, tudje, svačije živote?…mislila sam da se ta moć dobija odrastanjem. Da kad ljudi odrastu misle zajednički, čuju, vide, makar osluškuju misli onih drugih i da samo i jedino tako svet funkcioniše, i da se zahvaljujući tom svemogućem, kolektivnom mišljenju zemlja okreće, zvezde trepere i pada kiša.

Nisam tada znala koliko je opasno filozofirati. Imala sam šest godina i um otvoren za svakojake, moguće i neverovatne ideje podjednako. Ništa mi nije bilo čudno, strano, neizvodljivo. «Nemoguće» nije postojalo kao pojam. Sve je bilo moguće, mislila sam, i jedino pitanje koje sam postavljala naglas i u sebi bilo je «Kako?».

Marko me trgao iz razmišljanja počupavši me za kosu, cereći se onako musav kroz kapiju, u jednoj ruci držeći pregršt crnih bobica iz žive ograde. Iz džepova su mu izvirivali komadi raznobojnih žica i cevki nekih: «Ae pravimo duvaljke, nabro sam bobice u školskom!»

Jova se već gegao preko ulice, k’o Dok Holidej. Kako je to zgodno, mislila sam, kum mi živi preko ulice i istih smo godina. Samo je jači. Kad me je žvajznuo patikom preko usta tog proleća nosila sam ožiljak na usni mesec dana. Kum Mirko ga obeležio sa dva austrougarska podnarednička šamara, pa smo bili jedan jedan. Dobio i on ožiljak. Posle smo jeli tikvanik i smejali se. Smišljali nadimke za njegovog i mog oca koji nam niiišta nisu dali da radimo što smo voleli. I navijali su za «Partizan». Tad smo smislili da postanemo Zvezdaši. I svirali gitaru skačući po kauču u dnevnoj sobi uz Boru Čorbu. Slomili kauč. Dobili batine. Jebi ga. Stanje redovno.

Desetak godina kasnije smo stvarnički bili navijači i gledali utakmice zajedno. Postavka ista.

Oni su svirali solo i uporno pokušavali da me nauče da sviram bas gitaru. Prop’o im pokušaj al’ sam prošla k’o vokal. Džoni pevao kao Džoni sedeći sa gitarom medju ispucalim prstima baš ispod Jovinog radnog stola, imao najbolje ocene u školi i uvek nosio različite čarape. Jova i ja smišljali tekstove. Glupe, naravno. Deja otiš’o u Kamenicu u školu za murijake, a Marko nas samo gledao. Najmladji.

Slušali smo rok, čitali Hesea i filozofirali. I dalje. Najviše smo voleli paradokse, izvlačili teorije, svadjali se oko toga može li svemoguće biće da stvori nešto što ne može da podigne, u stvari čitali pa prepričavali, krali i upijali tudje ideje, trudili se da postanemo pametniji, da otkrijemo tudje misli, povežemo se sa njima…ma…jeli govna. Ladna. Al’ prijala.

Danas mi se nešto vratiše misli na paradokse. Na Buridanovog tovara, na berberina, na…ma na svašta.

Na primer na to da Jova i ja danas razgovaramo uglavnom ćuteći i gledajući se uz kafu, ne treba nam mnogo reči, a i nemamo kad da ih izgovorimo, svi okolo pričaju u glas, pa nas od tudjih misli sve pritiska i čini nam se da će nam se glave rasprsnuti. Na to da želimo sad da malo ne čujemo te, tudje misli.

Na primer na to da je Džoni besmisleno mrtav već dvadeset godina, uzaludno protraćivši andjeoski glas i britak um u pokušaju da bude deo društva u koje se nije mogao uklopiti, ubijen u jurnjavi policije za narko-dilerima. U džipu narko-dilera čiji je potrčko bio. Sin kapetana policije.

Na to da Marko ima treš ženu, razmaženu decu i svoj bend koji svira narodnjake…

Idem sad da sednem iza kapije.

Baš na isto mesto. Da posmatram prolaznike.

A možda popijem kafu ćuteći sa Jovom i napravim  rakljice za njegove klince…

Crno-beli svet?

*Ne može mi misao u komentar stati. *

Da, slažem se sa većim delom gore navedenog, i to zbog toga što Pedja ume, k’o jedan filozof što volim da ga čitam al’ mi strašno ide na živce, da izgradi teoriju u kojoj teško nalaziš rupu. A da te to nervira, nervira brate.

Nekoliko stvari mene ovde interesuje, pošto je priča kao priča hrabra, jer malo bi muškaraca priznalo otvoreno da se svet vrti oko žena.

Prvo: da li vi muškarci stvarno, stvarnički mislite k’o što u zadnjem delu poslednjeg pasusa uvijeno piše, da je žena ukras oko pičke, te vam je samo do iste i stalo,  il’ bi samo želeli da tako mislite?  Il’ da nas žene u to ubedite?

Da vam poverujemo i da ne vidimo onu drugu stranu, kad slušate romantične ljige, patite, zaljubljujete se…da ne postanete pred/pod nama, tako moćnim manipulatorkama, još slabiji, ranjiviji, osećajniji…?

Slažem se, bolje manipulišemo, lažemo, vi nam to dopuštate (kao da vas neko pita za dozvolu), ali,  kad ne želimo da pokažemo osećanja, onda znajte da smo to naučile od muškaraca:

-od najranijeg detinjstva mali baja, kad mu se svidja neka cica, umesto da joj to kaže on je čupa za kike, posle je drpa za dupe, pa onda kad malo poodraste pri udvaranju koristi taktiku pećinskog čoveka, pa kad mu sve to prodje i uspe nekako sebi ženu da zarobi i u pećinu odvuče, onda misli da više ništa ne mora da se radi. On nju voli. Podrazumeva se, čim je oženio. E, kurac se podrazumeva! Podrazumevanje mi malko dojadilo. Ništa se u životu ne podrazumeva osim smrti.

I onda kad se žena trudi i upinje onda se mazi, izmišlja i traži pažnju (pa što je ne dajete majku mu?) a kad vas neka druga stavi na «ignore» (sram je bilo, skotina jedna!) to ne znači da vas ne voli, pa to se, pobogu, podrazumeva, to samo znači da uči od vas, dečaka. Taktika je majka. Umeće ratovanja otac.  :lol:

Da se razumemo, već sam jednom rekla da sam sve u životu najvrednije od dečaka naučila. Ja vas obožavam. Al’ mnooogo se brate kurčite.

Čuj, «vagina’s world»?!… a muškarci kao ne čeznu za pažnjom, nežnošću, ne žele da im neko tepa, mazi ih, grli, da ih neko ima? Ma važi.

Druga stvar koja mi je zasmetala tiče se tog muškog ugadjanja ženama…mislite da ste samo vi nesigurni u sebe, da ste samo vi spremni da uradite ovo ili ono za ženu/majku/ćerku/devojku? Smatrate li zaista da ste apsolutni vlasnici tapije na majmunisanje u ljubavi/vezi/muvanju?

Znate li vi uopšte dokle seže granica do koje je žena spremna da ide da bi ugodila muškarcu do kojeg joj je stalo?

Nemate vi, dečaci moji, blaaagog pojma, uz svu ljubav i poštovanje koju prema vama gajim.

Nije ovo crno-beli svet…mnogo više zajedničkih osobina mi imamo nego što se to na prvi pogled primećuje…

ovo nije ni muški ni ženski svet…

ovo je, jebiga, zajednički.

Vaš je Mars. Tako su me učili.

‘oće to mene od punog meseca…

Zbog tebe sam  presolila punjene paprike.

Zbog tebe sam danas poslala majku kući.

Zbog tebe sam jutros otišla na posao bosa po zimi.

Zbog tebe sam sinoć imala puls sto pedeset.

Zbog tebe sam hodala kao začarana.

Zbog tebe sam se opet pravila da radim.

Zbog tebe sam noći provela budna.

Zbog tebe sam zaboravila paradajz na njivi.

Zbog tebe sam zaboravila godišnjicu braka.

Zbog tebe sam zaboravila i kako se zovem.

A ti se smeješ, je li?

Lepo ti kad nekog opčiniš?

‘Oćeš ti da ja tebi bacim tako neku vračku

pa da te gledam odozgo i smejem ti se, a?

I da zbog mene ne spavaš

I da zbog mene ne izadješ

I da zbog mene poblesaviš

I da zbog mene zaboraviš na koju stranu treba da ideš.

Je l’ stvarno ‘oćeš da ja malo tebi budem mesečina?