Kada je bila sasvim mala, stidljivo je provirivala na letnje sunce, i odmah bežala…što je odredilo njenu kasniju sudbinu…da nikada ne ide u korak…izmicala je i krila se…Jednog kišnog prepodneva, a možda je i bilo sunčano popodne, ko će ga znati, ciganka izgatala njenoj majci da će joj dete izučiti visoke škole…i pogodila je…sve do jedne bile sa po četir’ sprata, stara gradnja, bez lifta.
Naporno beše, ali vredelo je…Pa onda magisterijum iz „Ide maca oko tebe“ a doktorirala na „Kolariću, paniću….“..zbog potpune predanosti svom radu nije se obavezivala…a ko bi i podnosio svakodnevno grebanje, zaplitanje i uplitanje, pitala se u sebi…i odlučila da nikog ne izlaže tom riziku. I držala se svojeglavo toga: ne biti na smetnji. Biti neprimetna. A postojati. Shvatala je vremenom da to uopšte nije lak zadatak. Ni malo. Virila je iza ugla zgrade prateći decu koja su se igrala, pištala, vrištala i smejala se. Ni glasa puštala nije. A tako je nešto čemu nije znala ime teralo, iznutra gonilo da i ona zavrišti, smeje se, da se igra sa drugom decom i prepusti. Ali je znala da nema povratka u tišinu. Posle.
I trpela je u samoći, sasvim zadovoljna činjenicom da ih je pratila u stopu, a da je oni nisu primećivali ni prepoznavali. Igrala se imitirajući do tančina pokrete svojih prijatelja koji nisu ni znali da su joj to bili, crtajući ih po sivim, betonskim zidovima zgrade u kojoj su stanovali i u naručju čijih terasa i hodnika su se igrali. Znala je da iskopira svaki pokret Anine ruke dok zabacuje plavu kovrdžavu kosu, Dudino iskakanje kroz prozor stana u prizemlju a da ga ne nanjuše roditelji, čak i Prežine pege na nosu je umela da imitira. Postala je virtuoz u falsifikovanju tudjih likova. I čim bi skinula nečiji pokret, korak, lik, život, gubila je interesovanje i tragala dalje za nečim interesantnim i neuhvatljivim, što bi Ona i samo Ona uspela da uhvati, prouči i pusti dalje. I mesečinu je imitirala dok crta po krošnjama drveća, oblacima, krovovima kuća…a ljudi…retko su joj bili interesantni…ljudi su bili samo sitan izazov.
I onda je, mnogo godina kasnije, vireći iza ugla zgrade da bi skinula pokrete komšinice Bise dok, u kućnoj haljini od jorgandina, braon na sitne crvene cvetiće i sa cigaretom «Super filter» u zubima, kao da ubija komarce, trapavim udarcima praherom istresa tepih okačen na šipku ispred četvorospratnice u kojoj su živeli, (bože, da li je taj tepih iiikada opran, mislila se gledajući skoncentrisano kako na Bisinoj glavi odskaču gvozdene papilotne dok se upinje da vrhom prahera dobaci najviše delove prastarog tepiha, crvenog, sa dezenom krinova), e, baš tad je ugledala Njega.
I potpuno opčinjena Njegovim hodom kao u pantera batalila komšinicu Bisu i pošla u korak za njim. Poželela je da nauči sve korake kojima je on plesao, ne hodao, bukvalno plesao kaldrmisanom ulicom, zviždućući neku melodiju, njoj nepoznatu, a tako opčinjavajuću. «Baš lep korak», mislila je, «neuobičajen. Napokon nešto novo da se nauči. I baš lagano deluje». I promašila je prvi put. «Uuups! Hihi. Nisam odavno zeznula korak. ‘Ajmo opet.»
I ponovo joj je Njegov korak pobegao. I još jednom. I još jednom. Počela je lagano da oseća nervozu u stomaku. Plašila se, prvi put tokom svog života se plašila. Da neće uspeti. Da će propustiti da ga uhvati, da će izgubiti njegov korak. A On, on je stalno menjao korak i melodiju po kojoj je plesao dugom, kaldrmom popločanom ulicom. I nasmejan zviždukao. Stalno novu, i sve lepšu i zamamniju melodiju. I uz nju menjao preplet koraka koji Ona nije mogla da uhvati. I prvi put je poželela da neko primeti da ga prati u stopu. I prvi put je poželela da postane samo njegova senka, i ničija više.
A onda je nestao, tu, odmah iza neke kapije. Ušao u mrak i nestao. Nije više čula ni melodiju. Panika je počela da joj ledenim prstima steže grlo, vezuje noge, koči prste na rukama. Potrčala je i bez daha uletela u dvorište u kom je On nestao minut ranije. Okretala se tražeći ga potpuno sluđena iza velikog stabla oraha čija je krošnja natkrilila čitavo dvorište i kuće u njemu.
Nije ga bilo.
Počela je da zaviruje kroz osvetljene prozore kuća, tražeći ga.
Nije ga bilo.
Odjednom je, iz mraka, Njegova ruka uhvatila Njenu. Snažno i smirujuće. Čula je Njegov smeh. «Uhvaćena si», rekao je, glasom od kog su joj se niz leđa spustili milioni mrava.
Video je! Ulovio. Primetio da ga prati…nije znala kako, i to je još više zainteresovalo. Nju, koja se do sada tako dobro skrivala, Nju, koja je bila virtuoz mimikrije neko da uhvati?!
Nije videla konope, ali je znala, osetila, da su joj svezane ruke. A onda i noge. Dok je vezivao, zviždukao je. To ju je umirilo. Ta melodija, jednostavna i čudesna, umirila je i nekako je shvatila da je sve gotovo. Postala je samo Njegova senka.
Senka čoveka čiji korak je za nju neuhvatljiv, čiji ritam ne razume.
Shvatila je da će provesti život pokušavajući da uhvati ritam, da uskladi korak, i da u tome nikada, ama baš nikada neće uspeti. I, čudno, ostala je potpuno mirna.
Prepustila se Njemu, nepoznatom i nerazumljivom.
Neuhvatljivom. Poput Nje.
