Boje su u nama

Šetam kišnom ulicom i brojim kišobrane:
sivi, crni, karirani na teget-sivo, braon, pa opet u krug.
Sivo nebo, siva ulica, siva lica, sivi kišobrani.
Grad k’o iz stripa. Crno-belog.
U stvari, meni je sve to sivo, jebi ga. Kad nema crvene. Ni žute.

Da imam para delila bih ovim smrknutim facama radosne kišobrane. Za džab-džaba.
Crvene.
Vrišteće roze.
Žute.
Sunčane.
Da plešu po ulici k’o cvetići.

Pokušah da zamislim istu tu kišnu ulicu prepunu istih ovih ljudi koji nose vesele kišobrane.

I vratih osmeh.
Dobro je.

Zakonom bih zabranila tužne kišobrane.

Get this widget | Track details | eSnips Social DNA

Dan i noć

jutro:
Pola neispijene kafe – dokaz da uvek žurim, jer uvek i kasnim.
Raspremljen krevet koji će čekati strpljivo četiri popodne da ga obučem.
Kišobran po koji se uvek od kapije vraćam.
A onda se vraćam po mobilni.
Po djozluke se ne vraćam, njih uvek zaboravljam.

podne:
Šalji, zovi, proveri, napiši, je l’ stiglo, a gde spavamo,
zakaži, ne mogu dvadesetog, otkaži, neee!
Ubi dizajnera!
Daj, daj, daj kaaarte!
A ‘oćete dva špila? Je l’ za remi?

veče:
Eruptirao Krakatau.
I ja ću uskoro.
Vozila paraglajder na stoti rodjendan.
E, to je spirit! Mene bi skupljali u koficu.
Taksa za nove pasoše hiljadu dinara.
‘Ajde? Naputovah se i sa starim…
Londonska Filharmonija gostuje u Beogradu.
Suupeer.
I sutra kiša.
Baš super.

Get this widget | Track details | eSnips Social DNA

 

Jednostavno savršen dan

Terasa na sunčanoj strani. Sanjiva kafa u pola osam. Bez šećera, u crvenoj šolji, dragom poklonu. Tihotapkice na srciće užas-roze boje. Lišće magnolije se presijava zeleno i zlatno. Ljubim se sa zalutalim  sunčevim zrakom  i odlazim
u jednostavno savršen dan. Ne želim ništa osim muzike.

Tamo gde je sve po mom…

Normalan svet, takoreći, ne podnosi kišu. Ja ne spadam u normalan svet, pa moje raspoloženje u ovom trenu opasno pikuje. Kažem opasno, jer već postoji objektivna opasnost da me mili saradnici kojima sam jutros razdragano zacvrkutala „Dobar jutar“ vežu konjima za repove i onako snuždeni i pokisli razapnu sa zadovoljstvom. „Kad padne kiša, narod poludi“, reče upravo kolega. Jeste, evo, ja, na primer. Menjam pravac, naglo. Kosim hicem promenila sam adresu. Da vidim hoće li se moje pisanije primiti negde drugde. Sve ostavila i ništa ponela sa sobom. Osim sebe. I dobrog raspoloženja. Idem tamo gde je sve po mom. Selim svoje utočište kao da je čerga. A verovatno i jeste. Ni to nije važno. Važno je da pada kiša.