Limenko proradio sam. Povremeno se sam isključi il’ uključi, kaže gazda, ja ne obitavam dovoljno u kući da bih prisustvovala tom fenomenu, al’ mu verujem, pošto evo jutros na sabajle ustadoh i on zavržda svoju rapsodiju radujući mene bednu, robinju Isauru.
Jer, da znate, k’o što ću opisati u ovome kratkome žurnalu, ja sam u ropstvu. Nisu me oteli Čečeni, još gore, oteli me roditelji. I nema kući dok se sve ne sredi, al’ dobro, nije meni tamo tako loše, da se ne žalim. Daju mi povremeno vodu da pijem, a kad sam dobra i koricu ‘leba od prošle srede. Ljubav roditeljska granica nema, jelte.

A i prija mi malo odmor od tehnologije, što da se lažemo: lepo, pošto nema kompjutera, a televizor i daljinski su u posedu NJV Tate, mogu da biram: il’ u krevet odma’ posle crtanog, il’ sa njim da gledam Čak Norisa. I ja idem poslušno u svoju sobu. Ako mi se baaaš ne spava puste me da ribam kupatilo il’ da peglam zavese od markizeta, osam metara dugačke, od poda do plafona, komada čet’ri. Dobre duše, imaju razumevanja za mene, kupili mi i novog briska i ribaću četku, a mama me juče obradovala: crveni Domestos je zasijao na polici u kupatilu, sa sve bubamarom! Zna ona čime ja najbolje obožavam da se inhaliram. A bogami i da potegnem iz flajke. Sad kad ovo napišem idem da menjam neke štekere i kačim luster nov, a posle ima nešto da se šije i krpi. To zato što sam se premorila ovih dana, pa malo da me odmore. A rekli i breskve da mi kupe, one ćelave. Dva komada. Idem sad, ako sve završim na vreme možda me puste da ujutru spavam do pet.

Edit: muž ženi rodio dete, baba u 72 rodila sina da ima ko da je gleda u starosti , Boris grlio Ivicu.

Sad sam sve vid’la. Sad mogu i dumrem.

Deder, nek virne neko kroz prozor da pogleda je l’ ide na nas neki meteor, Apofis neki, nešto. Vreme je za kraj sveta, majke mi.

Kad pukneš u petak oko dva i deset….

- Da ne ubiješ nekog iz odma’ i momentalno pokupiš džopke i s posla kreneš ranije uz čuvenu repliku Anice Dobre: «Ja sad idem, a vi se svi jebite. Vodite ljubav a ne rat.»
- Sve telefone turiš na sajlent
- Dođeš kući i proglasiš moratorijum na verbalnu komunikaciju i zauzmeš teritoriju kupatila i dnevne sobe, a pretsoblje proglasiš pograničnom zonom. Kuhinja spada u bescarinsku, zbog mačora
- Tuširaš se dok ne istrošiš bojler od najviše litara, onaj ogroVni, nemam pojma kol’ko ima, mrzi me da mu tražim gde piše zapremina, i pri tom se dereš iz sve snage «Smooouuk on d voootr, a fajr in d skaj!» i glumiš onaj deo s gitarom, obavezno.
- Posle šetaš u gaćama po zaposednutoj teritoriji i pet minuta ne radiš ništa, ne misliš ni o čemu, najmanje o temi «kako se uopšte nadjoh u ovolikim govnima koji kurac»
-Ako zvoni fiksni, gledaš duuugo u identifikaciju poziva, umiriš se i paziš da te onaj koji zove ne provali da si kući
-Normalno te ne provali jer ćutiš i ne javljaš se
-Uključiš neki rashladni uređaj, da rashladiš sebe i neko piće
-Pustiš muziku jako, al’ onu što tebe smiruje a sve ostale nervira – kod men’ tome služi plej lista adekvatnog naziva «Kad sam govno»
-Čitaš bilo šta što je pis’o Karl Sagan. Il’ uzmeš Umeće ratovanja. Zavisi da l’ oćeš poslen d’ubivaš il’ da se uključiš u zajednicu kao funkcionalno nedodirljivo biće kome se jebe za sve
- Ako bi te neko i pit’o nešto lepo mu prijateljski kažeš: «M’rš u kurac».
- Gledaš Dr Hous-a. Obavezno. Razvija smisao za humor
-Zaspiš na pola epizode
- Probudiš se svadljiv i namćorast k’o Hausov blizanac brat
- Piješ kafu posle samo uz nekog ko poseduje manual instructions i ogrovnu količinu ljubavi i razumevanja za tebe, jer bi te svako drugi oterao u kurac krasni, skota svadljivog namćorastog
- Opet zaspiš i u subotu se probudiš ništa bolji, al’ si srećan što nisi izaš’o juče na ulicu i zaleteo se u prolaznike k’o onaj Japanac, pa da novine posle pišu kako si bio fin i miran i ljubazan, prema izjavama komšija, i svima si se kulturno javljao, i uopšte im nije jasno šta ti je kvrcnulo pa pobi toliki narod (pri tom vizuelizuješ komšiju od preko puta, deda-Isajla, koji te mnogo nervira iz više objektivnih razloga a najviše što je đubre i govno od čoveka, kako se njegovim rodjenim kamiJonom zalećeš u njega i gaziš ga, i tako više puta, malo napred, mal’ u rikverc)
- I ništa…to ti bude dovoljno, uz činjenicu da ćeš ovu subotu provesti u pidžami, i nećeš uključivati ton na mobilnim telefonima, i jer si srećan što imaš identifikaciju poziva i što ćeš da se javljaš samo onome kome ‘oćeš i što si naš’o super programčić za pušćanje muzike (foobar – genijalan je i ne maši), naduješ ovu damu sa tvoje liste do daske i opušteno uživaš u još jednom danu u kome su blagosloveni neznanjem svi oni koji su za dlaku izbegli da poginu na ma’. Od tvoje ruke.

Znate već da ja čitam razna wc izdanja…ima tamo različitih korisnih saveta: kako da na milion načina napravite jedan isti kolač, slatko od jagoda, očistite fleke, rernu zamazanu (stoko štrokava, mislim se dok čitam), kamenac sa zuba i pločica (2u1) korisno upotrebite ostatke od kolaž-papira, pametno iskoristite buđav lebac, otpatke, žuto iz ušiju, crno ispod nokata….feeenomenalne novine.
E, ima tu i uputstvo kako da osvojite muškarca (valjda na tomboli, jebem li ga), pa kako da zadržite to što ste osvojili da vam neka opajdara ne otNe…ja se sad ne bih posebno majala psihologijom i metodologijom piščevom, trenutačno me okupirala čisto tehnička strana izvedbe zvane “Nove ljubavne igre”. ‘Tela sam jadna da vidim šta je tu novo, je l’ skače neki s garnišle dok to radi, možda zaostajem u razvoju…i s duboookom koncentracijom bacim se na štivo. Pa kaže ovako:
-UZBUDLJIVA VOŽNJA
Seks u kolima…blabla…”Za parove u godinama ovo mže biti veoma zanimljiva igra, pre svega zato što će ih podsetiti na mladost”.
*Je li bre, sestro, koga ti zajebavaš? Za parove u godinama? Može biti veoma zanimljivo da te u sred neke nigdine, na pola puta do vukojebine uvati lumbago, išijalgija, grč il’ nedajbože strefi infarkt, pa ako i imaš čime da pozoveš hitnu em će da te u’vate bez gaća i iskrivljenog, em ima da ti se smeje ceo grad do sutra izjutra. U najboljem slučaju ima da vas savataju neki klinci i gologuze isteraju iz auta, uzmu vam ključeve i odu svojim putem, i posle da zafaljujete svetom Savaotiju ako vas pri tom ne izdevetaju. ‘Ko ćeš da se podsetiš na mladost idi gledaj “Vesele 70-te”. Ajd’ i malo ličnog iskustva: super je, al’ ako nemaš gde drugde. Tačka.

-U PRIRODI
Pusta plaža, šumarak, poljanče na mesečini…
*Jok, šišarke. Ulazi ti pesak u gaće, kosu,hmm….šumarak i poljanče noću….ma eeekstra: volj’ ti bube, volj’ ti zmikci. Mož’ da biraš. A bocka trava il’ žari kopriva, a uzbudjenje kad ne možeš da identifikuješ da l’ ti niz ledja klize njegovi ladni prsti il’ neka živuljka…ahm. Žmarci.
Al’ ‘ajde, padalo mi na pamet, pa da ne preteram, bolje ispalo nego što sam mislila. Uzbudljivo jeste, jebeš ga. Baš onako.

NA JAVNOM MESTU
(ovo moram doslovce) “Lift je jedno od najčešćih javnih mesta gde ljudi vode ljubav. Ovde je brzina u prvom planu, zbog čega se sve svodi na poljupce, milovanja, dodire ili oralni seks. U restoranu ili diskoteci takođe može biti zanimljivo. Sledite partnera do toaleta, uvucite se unutra da vas niko ne vidi i poklonite mu nešto što neće zaboraviti do kraja večeri.”
*Aloooo, sestro, kad si zadnji put ušla u prosečan srpski lift?! Gas maska ti treba samo da bi uš’o unutra, kakav crni oralni seks?! Gde bre da klekneš pa da to uradiš? Na žvaku il’ iglu i špric? I kakva brzina lifta te spopala? Ja poznajem samo ove supersonične što staju na svakom spratu i putuju ko Poni-ekspres preko Divljeg Zapada: znaš da su krenuli, al’ da l’ će i kad će da stignu nemaš pojma. Pa ceo pornić bi mog’o da snimiš od tri sata za jednu vožnju, a s obzirom na čistoću mog’o bi da se zove “Seks u doba kolere,šuge,kuge” a mekša verzija bi bila cenzurisana blago asepsolom i zvala bi se “Akanje u eri žutice”.

A diskoteka?! Da pođem za njim da me niko ne vidi…stvarno, ko bi me vid’o u punoj kafani? Da mu poklonim nešto što neće zaboraviti do kraja večeri? Zadnja diskoteka u kojoj sam bila u wc-u nije imala sijalicu, sapun, vodu, i uzgred, ceo je bio izbljuvan (izvini, Bubo, nisam mogla odma’ da ti zgadim veče). Stvarno bi bilo ludo i nezaboravno. Seks u izbljuvku. I dalje sam mišljenja da niko normalan ne vodi ljubav u javnom wc-u. Imaš brate wc i kući, makar je čist. U kupatilu, u higijenski ispravnim uslovima- Ok, ali žena koja je pisala ovaj tekst nije bila u Srbiji. Nikad. Sigurno.

KADA ZA STRASTVENO BRČKANJE
“Da biste u kadi potpuno uživali, možete da navučete zavese, ugasite svetla i upalite mnogo sveća od kojih će kupatilo poprimiti topao i privlačan izgled. Možete da pripremite dve čaše šampanjca koje ćete ispijati tokom brčkanja. Tiha romantična muzika samo će pojačati ugođaj.” reče ona.

*E, neka si mi rekla. Nemam kadu. U kupatilu nemam zavese. Kupatilo mi je metar i dva’es sa isto toliko, ako upalim svećicu za rodjendan odosmo i bojler i jadan jebač i ja u pizdu lepu materinu. Samo bi bilo; ššš-buuum! Baš bi bilo toplo i privlačno. Šampanjac ne volim. ‘Ajde to za muziku, to u redu. Nego, sestro, ja bi da pitam: pošto nemam kadu, je l’ ako da se seksam u tuš-kabini, neće da ti pokvari knjigu?! Men’ se sviđa, a ne bi ni da gasim svetlo, volim da vidim šta radim.

I MOJ FAVORIT ZA OVU NEDELJU:
U VODI
sve mi bilo jasno do ove rečenice: “Oralni seks pod vodom je dosta komplikovan, mada je, naravno sve moguće uz pomoć dušeka na naduvavanje”….to ako mi neko razjasni, priuštiću mu podvodni oralni seks, dumrem evo!
pa onda jopet se vraća na klasičan seks u vodi i kaže: “Ako želite da uživate, predložite partneru da se, dok stoji, snažno osloni na zid bazena. Vi mu se nogama obavijte oko struka i prepustite se čarima neobičnog seksa.”

Ovde ništa nije neobično osim bazena, jebeš ga, gde da ga nadjem? Je l’ oće neko da mi pozajmi bazen da se prepustim čarima, il’ da kupim godišnju kartu za ovaj javni, pa da teram dok me ne u’vate i u’apse k’o seksualnog prstupnika? I neću više da čitam ovu wc literaturu, nigde bre ne pomenu normalna mesta za seks: patos, astal, eveeentualno krevet, može bre i uz drvo, samo me mani sestro javnih vecea, k’o boga te molim, mojemu seksu i bez njih ništa nije falilo do sad.

Srele se dve “menadžerke”, jebo ih voz koji ih don’o. Na pijaci. Posle posla, oko pola čet’ri. Jedna kupovala paradajz, druga crni luk, glavica k’o pesnica. I razmenile par rečenica o poslu, politici i šta će danas stokama da skuvaju za ručak. Il’ će stoka da jede govna. Ladna. I čime se najbolje riba wc šolja. I dok su one tako razmenjivale poslovne i poverljive informacije (ko je koga jeb’o i zašto i ko će koga tek da jebe i za čiji kukuruz) a prsti im plaveli od kesa i kupale se u znoju lica svojih zdravo rumenih od opekotina trećeg stepena junskog nam sunca, sve mu jebem da mu jebem, i tražile pasulj prošlogodišnji po pijaci da u njem’ vide kad će opština da isplati autorske honorare za mart, ču se u neposrednoj blizini jedno triput “pip”. Il’ “bip”. I dok se one obrnuše, jedna plavojka koja definitivno ne ide s posla, jerbo je izlazila iz dvorišta ograđenog kovanim gvojzem od dva metra visine, a nije ni kese nosila, e ta plavojka uđe u nešto što se zove džip a preziva “neštoV4paopetnešto” modroplave boje, slaže joj se uz ‘aljinu, dade gas i zasu dve šatro menadžerke oblakom prašine. Nema veze, stoka treba i onako da se okupa ponekad. A i ona sigurno žuri jadnica, verovatno kasni kod frizera. Il’ na masažu. Il’ na oba. I one pogledaše tužno za njom i stadoše da razmišljaju na kom se fakultetu uči da se završi za njen pos’o. I pade im na pamet da možda na filozofskom ima neki odsek za tu struku. To, ležiš a radiš. Il’ se samo “udala pa raspičila”. Il’ raspizdila. Kako kome drago.

I ja razmišljam isto, al’ nikako da se dosetim da l’ sam pogrešila kod Frojda il’ već kod Kjerkegora? A možda još kod Ezopa…

-Jebote, da l’ je normalna-razmišljala je, posmatrajući Lidiju kako plače k’o kiša kucajući grozničavo poruku za porukom. Utopiće suzama i mobilni, čoveče! I koji će joj onaj lik? Setila se jedne večeri, kada je sa njim sedela za istim stolom, društvo koje čavrlja na jednoj strani stola, i on, sa mobilnim i čašom na drugoj. Podjednako grozničavo je slao poruke. Samo nije plakao. Al’ ona jeste dok ih je čitala, mogla je da se zakune u njegov zlobnjikavi osmeh da jeste. Kaže voli je. Kako li izgleda kad mrzi, jebo te miš?
A priča bi trebalo da bude prosta i izvenišovana milion puta: on opak, dobrostojeći, poznat i u godinama. Ona lepa, mlada i naivna.
Ma kurac! Ni u jednoj priči istina nije crno-bela, pa ni u ovoj. Nit’ je on zli vuk, nit’ je ona naivna Crenkapa. Nikad nije tako. Majke mi. A htela sam da napišem da je tako. Jednu izblajhanu priču o jadnoj maloj cica-maci koja se uhvatila u zamku…da nađem opravdanje. I njoj. I sebi. I tebi. I nama, svima nama. Za ono što se zove zaljubljivanje. I zavodjenje. I ludijanje. I griža savesti, jebo je ko je izmisli.
Stani da uzmem guutljaj kisele vode. Lako je pisati anegdote, ‘ajde ribo, napiši istinu. Golu golcijatu. Bez dosetki kojima priče šećeriš da se lakše proguta gorčina. ‘Ajde!
‘Ajde…

Statistika kaže da se ljudi zaljube u proseku dva puta tokom svog života. Neko ni jednom neko sedamn’es puta, al’ statistika ne laže, kurva, dvaput je dvaput. To sam onomad čitala u nekim wc-novinama. (to su one što mogu da se kupe za devetnaest dinara i pune su abrova i korisnih saveta, a kao ekstenziju imaju –žena, -stil, -dodatak, -plus, ja ih nabavljam od svoje jetrve i redovno čitam u klonji, potpomažu koncentraciju na bitne stvari). Dakle, dva puta. Jebo statistiku, ja sam se prejebala samo jednom. I jedva preživela. Drugi put sigurno ne bih. To ti je k’o sa bombardovanjem: preživela sam kao u magnovenju jer nisam znala unapred šta me čeka, nit’ kapirala šta se dešava dok je trajalo. Više nema šanse da preteknem. Riknjavam garantovano. Tako to udara. Mučki, pod kolenca.
I jesam bila mlada, lepa, i ni malo naivna. I jeste bio opak (i još uvek je), lep, do zla boga šarmantan, poznat, bla, bla, truć, ali me nije oteo na stazici do bakine kućice. Zaljubio se. Pravo, k’o muškarac. Ja sam taktirala, on je pratio. K’o i svuda i uvek. Pa nek me mrze sad sve žene slomljenog srca, kad ustvrdim da žena zavodi. I vodi. I pušta muziku, kišu i sunce. On se ništa ne pita. Nikad, bre. Jer ne kalkuliše šta je ispravno, korisno, pametno i dobro. Samo radi kako mu kaže srce il’ neki drugi organ koji mu služi umesto njega. U većini slučajeva, ostatak koji ima ugrađen kalkulator spada u statističku grešku od 1%.
Elem, videh ja prvo njegov osmeh, otkinuše mi se noge, pa odmerih onih metar devedesetikusur i sto kila…e. kad sam mu pružila ruku i on je progovorio, ja sam se usrala. Pomislila sam da ne bi bilo loše da se poigram malo, mislih, bezopasno je, nema tu šanse da se ja nešto zapetljam, nisam zaljubljive prirode………aha. Posle x vremena shvatih da sam se zaigrala, da ne hodam nego levitiram, da bi pogledom mogla kuću da upalim na kilometar i da za njega mogu dubijem. Odma’. Koga ‘oćeš. On je bio spreman da da sve na doboš, napravi vanserijski skandal, pokupi me za ruku i odvede negde daleeeko, čak u drugu mesnu zajednicu, da živimo srećni i veseli do kraja života. Mada je diskutabilno pitanje koliko brzo bi nam se životi priveli kraju, i od čije ruke/ruku/rukah.
Shodno tome, nije krio koliko je zaljubljen i u koga. Ja sam krila k’o zmija noge, al’ se brate videlo na kilometar. On je samo razmišljao šta bi bilo lepo da uradimo, ja sam samo razmišljala šta je racionalno i logično. I odlučila da odredim prioritete, u koje se tog trenutka nije uklapalo odricanje roditelja i familije do desetog kolena i skandal. Najmanje mi se dopadalo nanošenje teških povreda onima koji nas vole i koji to ničim nisu zaslužili. Ni tad ni bilo kad. Moj apsolutni prioritet je miran život. Život sa njim bi bio divan, da se razumemo, to mislim i danas, al’ miran nikad. A moja samoobožavalačka priroda mi nikad ne bi oprostila nanošenje bola drugima.
I tako sam ja rekla sebi: -E pa ribo, kako si se zaljubila, tako ima i da se odljubiš! Tačka.- Naravno, ne verujem da ću se ikad odljubiti do kraja. Ali sam tačku ‘ladno stavila. Ubeđujući sebe da to radim zbog drugih. Mada, sve što radimo, ipak radimo samo i prvenstveno zbog sebe, ili nije tako? Uglavnom, odluku sam donela, saopštila je ne ostavljajući prostor za prigovor, okrenula se i otišla tamo gde je bezbedno i udobno. On nije otišao još uvek. I neće. A ja sam ‘ladno iščupala sebi srce, bacila ga na patos i istrupkala nožicama zato što tako treba da bude, i time potpuno iznenadila sebe: mislila sam da sam romantičnija. Da je racio rezervisan za muškarce.Uvek sam govorila: muškarci zbog ljubavi daju samo sve što imaju, žene za ljubav daju život.
Ja svoj nisam žrtvovala…ili ipak jesam?

Ili smo ipak kalkulanti, mi, žene, a oni spremni na sve za ljubav? Ne lome nam srca muškarci, lomimo ih same sebi? Ili je pravilo da nema pravila?
I dalje imam milion pitanja, iz iskustva nisam ništa naučila osim da ne želim da ga ponovim jer drugi put ne mogu da preživim.
I čemu li se ja nadam? Ni jebenu običnu ljubavnu priču ne umem da napišem.

(DA SE USEREŠ OD SLATKO’)

- prolećnim suncem okupani krovovi u pola šest

- kafa na terasi posle noći stopljene sa prethodnim danom

- red gorko, red slatko

- potpuno uspešna i potpuno nenormalna  izložba

- dan koji klizi kroz prste

- ruka koja klizi niz rame

- kutija ferrero  čokoladica upakovana u suncokrete

- iz ruke i duše dobrog prijatelja, dakako

- prokleto dobar osećaj savršenog

- dug pogled koji peče

ma…vredi.

Znam jednu…onako, prosečnu….osim što joj uvek fali neki moj: te fali joj romantika, te fali joj pravo muško, te fali joj sunce, te fali joj kiša, sve joj fali. Al’ najviše joj fali vremena. I ona tako pokuša da reši problem: prvo odrediti prioritete u ovoj jebenoj dimenziji u kojoj je vreme vrlo čvrsto fiksirana kategorija. Odredi ona da će svoje vreme pažljivije trošiti, neće vala sine majčin više da ga arči ‘nako odokativno, već strogo po PS-u. Razgrne buljuk onihkojiodnjeočekujudaimseposvetiupotpunostiiizodma’ i ostavi ono stvarno vredno. Ok, prva etapa gotova. Posvećuje im se, majke mi.

Onda pos’o. Voli svoj pos’o, vredno ga radi, zaserucne ponekad pošto nije hobotnica, jelte, al’ uglavnom to klizi. Al’ ga ima mnogo. Pa onda, da bi uštedela jebeno vreme i da ne bi morala na pos’o da nosi pidžamu i četkicu za zube, počne ona pos’o da donosi kući. I to nekako uglavi između kuvanja, ribanja kupatila i ćaskanja sa milima i dragima. Ne između peglanja, pošto kategorički odbija da pegla. Ima Mulinex peglu petn’es’ godina staru, niko joj ne veruje da nije juče kupljena. Provali ona tako da je vreme i ovde povremeno relativna kategorija: šta ne koristiš, ne stari. Aha. I reši tako da izabere šta više neće da koristi, da joj ne ostari. Jok, šišarke.
Al’ ne lezi vraže (iz odma’ neko da mi odgovori koj moj ima veze da l’ je vrag leg’o il’ nije, pliz) u njenu dobro skrojenu jednačinu koja je pretila da će dobiti Marfijevu nagradu u kategoriji «kako ugoditi svima osim sebi» uglavi se i jedna nepoznata, koja se sastoji iz više poznatih, zvanih: majka roditeljka đuture sa snimcima kičme, krvnih sudova i glave, snimana više puta nego Anđelina Žoli, sestra aka mlađi brat retard sa sve….e tu je spisak dugačak, uglavnom sa sve svime, mačak u pubertetu sa sve kalci virusom i injekcijama hlorafenikola i pijanim veterinarem, i muž ljubimac koga boli il’ lakat il’ koleno il’ kičma i bol mu je lutajuć i fantomski a kod lekara ne može da ide jerbo žive na vr’ Babinog Zuba a sneg zavejao, pa očekuje od nje da bude veliki vrač i sve bolove izleči, ali pre toga da ko Klark Kent uključi super-vid i dijagnostikuje, locira i identifikuje problem, onda ga za’vati u naručje, ogrne plaštom i odnese negde gde ništa neće da boli a rešenje poznato kao «plati stoko porez iz odma’ inače će čika Mlađa da ti zapleni i kuću i ženu i mačku» ima sam’ da nestane, jer će ona valjda čika Mlađu da začara svojim taze umešenim pizza-pužićima pa će on svima da oprosti porez i prestane da bude drveni dečak Đepetov, i srce i mozak ima da dobije, tako je velika moć njena. Il’ njojzina.

E, onda se sistem raspao. Puk’o. Dozlogrdilo njoj više to akanje. I onda ona odjebe vreme.
Kako kako? Lepo. Došlo vreme kod nje i reklo: «Ja stigo’.» Ona mu kaže: «Odjebi seljačino.» Vreme se zaprepasti i naljuti i kao krene da prolazi pored nje, da vidi ‘oće l’ ona da ga primeti ponovo i odljuti se. Al’ ona tvrda srca bila: sedela na suncu i jela sladoled čokoladni (straćatelo, čokolada i čokolada sa kuglom šlaga i čokoladnim prelivom odozgo) i pijuckala kiselu vodu i vreme je prolazilo pored nje više puta, al’ ona ništa. Ni makac. Ni okom da trepne. Z’inat.
To je naučila od svog Zen-učitelja, to da ne trepne dok vreme prolazi, i lekciju broj dva: ko ugleda nindžino lice i priča o tome umreće u najstrašnijim mukama. Vreme joj je prvo namigivalo, pa se plazilo, pa pretilo, i onda je počelo da protrčava, al’ ona i dalje ništa.
Onda je vreme počelo da primenjuje taktiku: pošalje majku roditeljku sa sve snimcima. Ona baci pogled na dotičnu, zakaže joj sešn kod jednog od lokalnih vlasnika modne agencije «Frik» i nastavi da jede sladoled. Vreme šalje pojačanje: mlađi brat retard u suzama. Ova joj uvali pakovanje «Zewa» maramica i predloži joj da promeni momka, pos’o, boju kose il’ da uključi mozak. Ima jedno dugme…mislim, da.
Vreme krenu ofanzivno: muž ljubimac stiže. Ona čita. Jebote, nije zaboravila slova. Potpuno nezainteresovana za bolove u kolenu i gihtoznom laktu. Muž ljubimac se mršti. Pući. Tiho protestuje. Možda i glasno, nema ona pojma, slušalice su joj na ušima. Njega je lako rešila: rekla mu da skuva supu iz kesice i napravi sendvič i da prestane da zapomaže inače će da ga zameni za noviji model. Il’ nek ide lepo na generalku. Pa da.

I mnogo mi se svidelo šta je radila ovih dana: potpuno je ignorisala vreme (koje je u međutim dobilo nervni slom i odveženo velikim belim kolima, neki kažu da je bilo vezano u nešto što se kopča na leđima, ne znam da l’ je tačno, uglavnom ga ne primećujem više nešto da se muva okolo). Radila je šta joj kad palo na pamet. Ono što je moralo da se odradi, radila je s osmehom. Lakše je. Ono što nije moralo radila je ako je htela. Prestala je da ozbilji život. Smejala mu se u facu. Jebi ga kad je glup. Kupila je pola farbare i igrala se dve noći do pet izjutra. Za svako ofarbano jaje pronašla je dete uz koje ide i rešila da otkine od sna da ga obraduje. Jer joj se tako sviđa. Juče je ustala negde oko podne, čitav dan provela u pidžami: slušala muziku. Čitala. Mazala nokte. Blejala. Jebalo joj se za vreme. Vreme je i onako samo prolazilo, ništa mudro nije bilo u stanju da uradi. Ni zanimljivo. I šta tu ima pa da se primeti? Jak mi frajer pa da obrati pažnju na njega. Mislim baš. Svidela mi se ovakva iz nekog razloga. Valjda zato što je prestala da paniči. I naučila da je život previše glup da bi ga ozbiljno shvatala.
Podsetiću je da kresne Zen-učitelja, opak je frajer.

stvarno ništa više nema da se kaže… osim… eto.