A sve je krenulo potpuno naivno, časna reč.

Krmelj, izbeč, ustaj vojsko, kosim hicem.

Muzika do daske. Kafa.

A sad svi na svoje radne zadatke. Je l’.

Vadi veš, kači, turaj drugi. Turaj pasulj da se kuva. Odlivaj prvu vodu da skojevac ne prdi posle i ne jebe mi sve po spisku i van njega.

Dok radim obično mi padaju na mali mozak pitanja poput onog gde nestaju čarape pa sve nadjem po jednu, i koj moj ima veze odlivanje prve proključale vode iz pasulja sa gasovima, i što li sam ovih dana ovoliko u teranju, a sve neke domaćinske poslove radim: turšija, kupus, drva, ovo, ono…čarape i gaće ne krpim, da mu jebem mater baš, nisam tool’ko vredna, ali što mi nešto dooošlooo….je l’.

I tako sva u kontemplacijama sa temom «’oće li ova ludaja ikad prestati da misli na seks a i zašto bi?» krenem iz toplog mi doma do apoteci i u nabavci.

Prvi šok: koverta iz Telenora u vratima. Pukovniku nema ko da piše, makar ne otale, ja se te napasti daaavno oslobodila, mislim u oktobru prošle godine. Reko’ reklama. Jock. Traže mi mojih 95 koma nešto dindži! Počnem da pištim k’o čajnik, na prvu, al’ da se ne vraćam sad u kuću, opičiće neka kiša, rešim da ih pozovem kad se vratim, i pošto onde ne piše za koj moj mi traže pare, da ih pitam je l’ traže humanitarnu pomoć i obavestim ih sa posebnim zadovoljstvom da sam ponosni vlasnik dva tekuća računa od kojih je jedan tri ipo ‘iljade u nedozvoljenom minusu a drugi u kreditu. Još jedino zakonski posedujem SBB nalog, pa ako im vrši pos’o…

Šetam lagano do apoteke, namrčilo se od Zemuna, je l’, a što baš od Zemuna, to mene zanima, toplo k’o u maju, udarila mi neka vrućina u glavu, al’ nema veze…ulazim…dvojica mladića od po sedamdeset i kusur na dva šaltera. Prvi: beretka, autfit «it iz aj, Lekler», iste djozle, skakuće kao šprican i krešti na apotekarku, mladu i nadasve ljubaznu: (moju apoteku volim jer su tu svi ljubazni i lepo vaspitani) «I da mi lepo napišeš, znam ja kaki ste vi apotekari, prošli put sam popio lek i ‘teo da oćoravim skroz!»…jadna mu objašnjava sve polako, stoti put rekla bih, umorno već, i upućuje ga na kasu da plati to što uzima. «A ‘de ja sad da platim?!? Ovde ću!!! Jebala te kasa!»

Na drugom šalteru čovek istih godina gospodskog izgleda, nabeđuje gospođu u belom da moooraaa da mu stornira recept od pre dva meseca il’ tako nešto, ona mučena oneme objašnjavajući, ama ništa. Lakše bi mu ušlo u dupe nego u glavu. Pored nje apotekar, dečko plav, visok i žgoljav, upadljivo fin, daje joj podršku i slučajno pogleda u mene kako stojim na sred prostorije i suze mi same od smeha idu. Al’ same. I pita me očima šta mi treba. ‘De sme naglas, jedan bi od one dvojice skočio preko šaltera da ga ubije na mah.

Ja mu lepo kažem «Molim te, nešto protiv današnjeg zračenja, dekontaminacija mi treba trenutna, neki antioksidant.» Počne on da se smeje, onda krene i druga koleginica, pa na kraju i ona ozbiljna gospodja. I tako se nas četvoro ubijamo od smeha, dok nas čiče zblanuto posmatraju. Zavezaše, jebote! Uzmem ja šta mi treba preko reda, oćutaše oni, valjda čekaju da odem pa da nastave, pa se zaputim do prodavnice.

Govorim tiho i vodim psa sa sobom. Il’ da vučem ćebence k’o Čarli Braun, još nisam odlučila. Stoje troje na ulici, dva krezava lika i jedna krš riba, ona objašnjava, vukući neki lek u kesi, kako joj sigurno nije svinjski grip, nema temperauru, al’ joj mnogo šušti u plućima, pa zato…meni šušti kazanče u wc-u, jebotemiš! Mora da navuklo nešto na pluća. Nema greške.

Kad sam ušla u svoju prodavnicu reč nisam progovorila. Pitaju me one ludaje što rade tamo šta mi je, obično pravim cirkus kad unidjem, ja lepo kažem, danas je dan za svašta. Za ludake po ulicama naročito. Ne pričam danas. Sve ću polako. I pišem polako. Ako ću sa ludakom da se družim, napisaću nešto sama pa ću da pročitam, i rešen problem.

I tako, napisah.

(O umetnicima)

Kada vidiš prve pahulje poželiš nešto. Nikad se ta želja ne ostvaruje, lažu, da se razumermo, ali ja svake godine ipak poželim. I jutros sam.

Zato što je pahulja čarolija. Umetnost. Savršenstvo. Iz čistog poštovanja prema umetnosti koja se prozaično zove sneg.

A pre nego sam i primetila sneg, leškareći u krevetu čuvenom po mojim svakojutarnjim kontemplacijama, planirala sam da se do’vatim Umetnika. Makar onih koji su prošli kroz moj život il’ su u njemu još uvek.

K’o jedan što izgleda zalutao u njega, i kad je video da svi nešto drže neka pera il’ četkice, il’ fotografske aparate, rešio i on da postane Umetnik (k’o da se to postaje) pa uzeo čekić. Kaže, pravi instalaciju. I instalirao mi tako po mozgu. Stalno. Kaže, «tebi su reči najdragocenije što imaš, meni je moj čekić». Destruktivac. Kad bi mu neko nesrećom dao olovku, il’ pisaću mašinu jurili bi ljudi da ga spale k’o oni što natisli na Ruždija. Da ne bude mnogo zabune, Ruždi je Umetnik. Al’ mi prevrće želudac. I ič nam se ne gadjaju, što bi Boško J. rek’o i živ ostao, «senzibiliteti». Uzgred, gadniju knjigu nego što je «Grimus» nisam pročitala. I neću. Nikad više.

Ima i onih koji su majstori u onom što rade, al’ klasičari brate. Zaspiš posle treće rečenice. Il’ treće priče. Čitaš i taaačno znaš šta ide sledeće. A opisi im dosadni k’o zvekir na vratima tetke Nikolasa Niklbija. A Nikolas je divan. Samo zvekir dosadan. A leeep…Il’ k’o neka epika brate. Sve ti se u ruke ne uzima, toliko unapred znaš da ćeš da se dosadjuješ. A pri tom ima onih koji vole klasiku, pa se vazda pitaš gde to baš tebi zapade kao obavezna lektira…i život prespavaš.

Obožavam Umetnike poput Bulgakova. Toliko mi lepo pokažu Đavola da bih se za njega udala sutra. I za Đavola i za Bulgakova. I jahala gola na metli iznad uspavanih Moskovskih krovova i gradjana smernih. I otišla u gulag zbog njega. I kao Margarita išla na bal kod satane. I nestrpljivo iščitavala svaku stranicu koju napiše govoreći da je u tom romanu moj život. Toliko mi maštovitosti treba, toliko mi prija.

Ali, naišao je jednom jedan kao Harms, i nikada više nikoga nisam pročitala sa toliko ushićenja. Niko više nije bio isti. Posle Harmsa nema više Umetnika za mene. Britko. Otrovno. Iskreno. Neočekivano. Bolno. Suštinski. Jezgrovito. Sirova emocija koja udara gde najmanje očekuješ. Neočekivana sila. Koja ponese kao talas. Podigne u nebo. Baci na zemlju. Krvariš, kolena koja bride i peku od snažnog prizemljenja, još uvek od ushićenja ošamućena kao od potresa mozga, a hoćeš još. Izubijana, ošamućena, ustreptala. I treba ti i tražiš još.

A Umetnik poput Harmsa je redak zver. I daje se na kašičicu.

Kratko. Efektno. Nezaboravno. Jedinstveno.

Poput pahulje.

I ako ikada budeš imala sreće, ali mnooogo više sreće nego što zaslužuješ, mislim se ja, pašće ti jednom na dlan i videćeš kako izgleda pre nego se otopi i nestane. Pre nego što ti pobegne.

*Vrućina

U glavi. na rukama. Nogama. Bosa.

Zajapureni obrazi. Ubrzan puls. Predinfarktno.

Trčanje niz stepenice. „Vrati se za jaknu, idiote!“

*Mrak

Kiša. Auto. Dečak. Nasmejan pogled.

*Poljubac

Za ubistvo. Ujed za usnu. Ujed za dušu.

*Iščekivanje

Drhtanje.  Želja.  Spajanje.  Predavanje.

*Zadovoljstvo

Davanja. Primanja. Tela. Duše. Sebe.

*Pripadanje

Jednostavno. Ruka u ruci. Glava na ramenu.

Sasvim  prirodno. Iskreno. Opuštajuće. Oslobađajuće. Potpuno.

Kao što pristaje savršena rukavica. Kao da je oduvek.

Jebiga.

Umetnost.

Tako se to radi.

]]> http://shaputalica.wordpress.com/2009/10/23/flashback/feed/ 18 shaputalica The Kiss - Rodin http://shaputalica.wordpress.com/2009/10/08/a-zasluzili-su/ http://shaputalica.wordpress.com/2009/10/08/a-zasluzili-su/#comments Thu, 08 Oct 2009 10:07:40 +0000 shaputalica http://shaputalica.wordpress.com/?p=317 ]]>

O Njima nisam nikada napisala ni redak.

A zaslužili su.

Valjda sam mislila da je previše…sladunjavo. Il’ ne volim da patetišem. Il’ sam htela da ih zadržim za sebe. I njih, i ono što prema njima osećam.

Al’ moram. Jer sam na njima zahvalna i mnogo razmišljam o njima. jer zbog njih najčešće pronalazim lepotu u svakom novom danu.

Nisu oni, ta banda koja mi je ušla u srce i život, posebni ni po čemu drugom osim po bezgraničnom poverenju koje imam u njih. I po neizmernoj radosti kojom mi pune dušu svakodnevno. Iznova. I po tome što delimo tuge. I po tome što se razumemo bez mnogo reči. I po tome što me vole. I po tome što ih volim.

Po tome što sa njima mogu da budem ona prava ja, bez stida što su na primer lepši, bogatiji (doduše najviše za po sto evara), elokventniji, il’ govore četiri strana jezika.

Po tome što će me razumeti kad se smejem kroz suze. Po tome što me nije stid da pred njima budem luda, romantična, sarkastična, zlovoljna, nevaljala, srećna, zaljubljena, pokvarena, dobra, slaba, slinava, musava…da budem JA. I ništa da me ne bude stid.

I što me trpe kad sam namćor. I što me vole takvu.

Sa njima mogu da pevam, smejem se, plačem, tugujem. Da se svađam i mirim odavde do večnosti. Da tražim da me spale kad umrem. Da obećam da ću da im ukinem FB nalog kad umru. Da im dam srce uz čašu vina. Da mi daju pola jetre. Da mi budu saučesnici i ljubavnici. Najoštriji kritičari i najbolji utešitelji. Da se volimo do besmisla i dalje, ako dalje postoji.

Bez ikakvih razloga, ničim izazvano, eto, tek da se volimo. Ljubav neuslovljena socijalnim statusima, daljinama, drugim ljudima.

Zahvaljujući Njima shvatila sam da sam u stvari jako bogat i jako srećan Čovek. Zahvaljujući ljudima koje volim. Puštam često tu ljubav da pomera planine.

Mnogo čudna stvorenja, ti prijatelji.

]]> http://shaputalica.wordpress.com/2009/10/08/a-zasluzili-su/feed/ 21 shaputalica friends http://shaputalica.wordpress.com/2009/09/20/tovar-svemoguci-i-berberin/ http://shaputalica.wordpress.com/2009/09/20/tovar-svemoguci-i-berberin/#comments Sun, 20 Sep 2009 11:43:56 +0000 shaputalica http://shaputalica.wordpress.com/?p=304 ]]>

Pravila sam tako jednog avgustovskog dana sedamdeset šeste rakljicu sedeći na betonskoj ogradi koja je razdvajala baštu i stazu do kuće, tu iza kapije, odmah pored šimšira koji mi deda Nidža nije dao ni da pipnem jer ga je rezao da bude k’o lopta, a ja ga čupkala uvek, kradom i baš u inat.

Bosim nogama ušljapkavala sam poslednje ostatke toplog letnjeg pljuska: nešto nalik na baricu, il’ više k’o da je drug Boga dobio kijavicu, ako ćemo pravo, pa malo poprskao i moju ulicu.

Izvirivala sam kroz rupe na betonskoj ogradi koja je u to vreme kad svi podjednako nismo imali menjala vrhunac luksuza koji se danas zove kovano gvoždje, očekujući bandu:  kum Jova, Džoni, Marko i Deja, da prvo isprobamo rakljice, pa posle da se gadjamo kamenim kockama koje su putari povadili iz ulice da bi je asfaltirali.

Dva bedema kamenja ležala su na razdaljini od desetak metara na sredini raskopane ulice pune zemlje i blata  izazivački imitirajući neosvojive tvrdjave.

Posmatrajući iz udobnog betonskog skloništa prolaznike mozgala sam o čemu li misle…da li im se iste stvari vrzmaju po glavi, znaju li, čuju li moje misli, i što li ja ne čujem njihove misli, da li bi od tolike buke mogla da mi se rasprsne glava, i kako i zašto ne vidim u šarenim slikama svog detinjeg i njihove, tudje, svačije živote?…mislila sam da se ta moć dobija odrastanjem. Da kad ljudi odrastu misle zajednički, čuju, vide, makar osluškuju misli onih drugih i da samo i jedino tako svet funkcioniše, i da se zahvaljujući tom svemogućem, kolektivnom mišljenju zemlja okreće, zvezde trepere i pada kiša.

Nisam tada znala koliko je opasno filozofirati. Imala sam šest godina i um otvoren za svakojake, moguće i neverovatne ideje podjednako. Ništa mi nije bilo čudno, strano, neizvodljivo. «Nemoguće» nije postojalo kao pojam. Sve je bilo moguće, mislila sam, i jedino pitanje koje sam postavljala naglas i u sebi bilo je «Kako?».

Marko me trgao iz razmišljanja počupavši me za kosu, cereći se onako musav kroz kapiju, u jednoj ruci držeći pregršt crnih bobica iz žive ograde. Iz džepova su mu izvirivali komadi raznobojnih žica i cevki nekih: «Ae pravimo duvaljke, nabro sam bobice u školskom!»

Jova se već gegao preko ulice, k’o Dok Holidej. Kako je to zgodno, mislila sam, kum mi živi preko ulice i istih smo godina. Samo je jači. Kad me je žvajznuo patikom preko usta tog proleća nosila sam ožiljak na usni mesec dana. Kum Mirko ga obeležio sa dva austrougarska podnarednička šamara, pa smo bili jedan jedan. Dobio i on ožiljak. Posle smo jeli tikvanik i smejali se. Smišljali nadimke za njegovog i mog oca koji nam niiišta nisu dali da radimo što smo voleli. I navijali su za «Partizan». Tad smo smislili da postanemo Zvezdaši. I svirali gitaru skačući po kauču u dnevnoj sobi uz Boru Čorbu. Slomili kauč. Dobili batine. Jebi ga. Stanje redovno.

Desetak godina kasnije smo stvarnički bili navijači i gledali utakmice zajedno. Postavka ista.

Oni su svirali solo i uporno pokušavali da me nauče da sviram bas gitaru. Prop’o im pokušaj al’ sam prošla k’o vokal. Džoni pevao kao Džoni sedeći sa gitarom medju ispucalim prstima baš ispod Jovinog radnog stola, imao najbolje ocene u školi i uvek nosio različite čarape. Jova i ja smišljali tekstove. Glupe, naravno. Deja otiš’o u Kamenicu u školu za murijake, a Marko nas samo gledao. Najmladji.

Slušali smo rok, čitali Hesea i filozofirali. I dalje. Najviše smo voleli paradokse, izvlačili teorije, svadjali se oko toga može li svemoguće biće da stvori nešto što ne može da podigne, u stvari čitali pa prepričavali, krali i upijali tudje ideje, trudili se da postanemo pametniji, da otkrijemo tudje misli, povežemo se sa njima…ma…jeli govna. Ladna. Al’ prijala.

Danas mi se nešto vratiše misli na paradokse. Na Buridanovog tovara, na berberina, na…ma na svašta.

Na primer na to da Jova i ja danas razgovaramo uglavnom ćuteći i gledajući se uz kafu, ne treba nam mnogo reči, a i nemamo kad da ih izgovorimo, svi okolo pričaju u glas, pa nas od tudjih misli sve pritiska i čini nam se da će nam se glave rasprsnuti. Na to da želimo sad da malo ne čujemo te, tudje misli.

Na primer na to da je Džoni besmisleno mrtav već dvadeset godina, uzaludno protraćivši andjeoski glas i britak um u pokušaju da bude deo društva u koje se nije mogao uklopiti, ubijen u jurnjavi policije za narko-dilerima. U džipu narko-dilera čiji je potrčko bio. Sin kapetana policije.

Na to da Marko ima treš ženu, razmaženu decu i svoj bend koji svira narodnjake…

Idem sad da sednem iza kapije.

Baš na isto mesto. Da posmatram prolaznike.

A možda popijem kafu ćuteći sa Jovom i napravim  rakljice za njegove klince…

*Ne može mi misao u komentar stati. *

Da, slažem se sa većim delom gore navedenog, i to zbog toga što Pedja ume, k’o jedan filozof što volim da ga čitam al’ mi strašno ide na živce, da izgradi teoriju u kojoj teško nalaziš rupu. A da te to nervira, nervira brate.

Nekoliko stvari mene ovde interesuje, pošto je priča kao priča hrabra, jer malo bi muškaraca priznalo otvoreno da se svet vrti oko žena.

Prvo: da li vi muškarci stvarno, stvarnički mislite k’o što u zadnjem delu poslednjeg pasusa uvijeno piše, da je žena ukras oko pičke, te vam je samo do iste i stalo,  il’ bi samo želeli da tako mislite?  Il’ da nas žene u to ubedite?

Da vam poverujemo i da ne vidimo onu drugu stranu, kad slušate romantične ljige, patite, zaljubljujete se…da ne postanete pred/pod nama, tako moćnim manipulatorkama, još slabiji, ranjiviji, osećajniji…?

Slažem se, bolje manipulišemo, lažemo, vi nam to dopuštate (kao da vas neko pita za dozvolu), ali,  kad ne želimo da pokažemo osećanja, onda znajte da smo to naučile od muškaraca:

-od najranijeg detinjstva mali baja, kad mu se svidja neka cica, umesto da joj to kaže on je čupa za kike, posle je drpa za dupe, pa onda kad malo poodraste pri udvaranju koristi taktiku pećinskog čoveka, pa kad mu sve to prodje i uspe nekako sebi ženu da zarobi i u pećinu odvuče, onda misli da više ništa ne mora da se radi. On nju voli. Podrazumeva se, čim je oženio. E, kurac se podrazumeva! Podrazumevanje mi malko dojadilo. Ništa se u životu ne podrazumeva osim smrti.

I onda kad se žena trudi i upinje onda se mazi, izmišlja i traži pažnju (pa što je ne dajete majku mu?) a kad vas neka druga stavi na «ignore» (sram je bilo, skotina jedna!) to ne znači da vas ne voli, pa to se, pobogu, podrazumeva, to samo znači da uči od vas, dečaka. Taktika je majka. Umeće ratovanja otac.  :lol:

Da se razumemo, već sam jednom rekla da sam sve u životu najvrednije od dečaka naučila. Ja vas obožavam. Al’ mnooogo se brate kurčite.

Čuj, «vagina’s world»?!… a muškarci kao ne čeznu za pažnjom, nežnošću, ne žele da im neko tepa, mazi ih, grli, da ih neko ima? Ma važi.

Druga stvar koja mi je zasmetala tiče se tog muškog ugadjanja ženama…mislite da ste samo vi nesigurni u sebe, da ste samo vi spremni da uradite ovo ili ono za ženu/majku/ćerku/devojku? Smatrate li zaista da ste apsolutni vlasnici tapije na majmunisanje u ljubavi/vezi/muvanju?

Znate li vi uopšte dokle seže granica do koje je žena spremna da ide da bi ugodila muškarcu do kojeg joj je stalo?

Nemate vi, dečaci moji, blaaagog pojma, uz svu ljubav i poštovanje koju prema vama gajim.

Nije ovo crno-beli svet…mnogo više zajedničkih osobina mi imamo nego što se to na prvi pogled primećuje…

ovo nije ni muški ni ženski svet…

ovo je, jebiga, zajednički.

Vaš je Mars. Tako su me učili.

Zbog tebe sam  presolila punjene paprike.

Zbog tebe sam danas poslala majku kući.

Zbog tebe sam jutros otišla na posao bosa po zimi.

Zbog tebe sam sinoć imala puls sto pedeset.

Zbog tebe sam hodala kao začarana.

Zbog tebe sam se opet pravila da radim.

Zbog tebe sam noći provela budna.

Zbog tebe sam zaboravila paradajz na njivi.

Zbog tebe sam zaboravila godišnjicu braka.

Zbog tebe sam zaboravila i kako se zovem.

A ti se smeješ, je li?

Lepo ti kad nekog opčiniš?

‘Oćeš ti da ja tebi bacim tako neku vračku

pa da te gledam odozgo i smejem ti se, a?

I da zbog mene ne spavaš

I da zbog mene ne izadješ

I da zbog mene poblesaviš

I da zbog mene zaboraviš na koju stranu treba da ideš.

Je l’ stvarno ‘oćeš da ja malo tebi budem mesečina?

Spava. Smanjla telefone. Neće nikog i ništa da čuje. Dosta joj je bilo ovih dana rečenica «Srediće se nešto», «Ma neeemooogućeee!», «Pa ko će sad da radi ako odeš?»

Pa radiće neko. Nešto. Samo nek je se manu svi…samo da puste…nek’ ne podgrevaju bes i ljutnju…ona to ne želi da doručkuje nit’ da večera…nema nameru da se truje…Konačno ustaje iz kreveta…prespavala nalet zlovolje…

Seda na terasu, sluša muziku, gleda kako raste cveće i mašta…mašta o komadiću zemlje kraj potoka, o kućici jednoj, onako taman, bašti i voćnjaku…da radi ono što je zaista potrebno da bi se živelo…da se dekontaminira od zla, od brzine, od mrzovolje, od rokova, od ljudi preplavljenih mržnjom, od ljudi koji su postali gori od ranjenih zveri…u zemlji gde samo zveri preživljavaju…samo negde da se skloni…da ostane zdrava duhom, netaknuta i neuprljana mržnjom…

normalni su danas samo oni koji se sklone…u neku svoju bajku.

Noćas bih mogla napisati … jedan veseo, optimizmom začinjen tekst, lišen vulgarnosti, sarkazma, pun nežnosti, romantike, politički korektan i socijano adaptiran … k’o Džejn Ostin na ekstaziju…al’ neću.

Ja u stvari čitave večeri psujem, pošto internet nije (bio) trenutno dostupan. Kao ni mnogo toga meni sad, baš i odma’ neophodnog. I tako satima.

Gledala neki film. Videla da igraju Kevin Spejsi i Helen Hant što je dovoljno da me prikuca uz televizor. Otišla, krajnje neoprezno, u kuhinju po vodu. Vratila se i izdigla noge na čapraz-divan, stavila druge oči i buljnula opet u ekran, kad, vidim, tamo Brus Vilis. Mislim, u redu je, balavim ja na njega, al’ nije isti film, jebi ga. Pitam uljudno i ljubezno Ponosnog Vlasnika Daljinskog Upravljača:

«Koj kurac drndaš te kanale?»

«Da prošaram malo.»

«Šaraš dovoljno kad pišaš, ostavi mi film bre.»

«Pa evo ti ga Brus Vilis.»

«Dobro, neka mi ga, a ti mi se makni.»

«Dobro. Džvanjk. Truć.»

Onda je sledila salva kenjanja o baksuzluku, dva-tri «bem ti namćora» rafala, al’ nisam mogla da slušam, evo mi ga Brus Vilis.

Ode da se kupa. Opet mi dosadno. Internet ne radi. Vratih onaj film. Film sam već gledala, shvatih kad odmače radnja malo. PVDU se vratio iz kupatila. Vratila sam mu daljinski. Jebo ga Brus Vilis. I njega i ženu mu. E, baš. I taj sam film već gledala, pa do’vatih knjigu. Čujem, u pozadini, PVDU počeo da testeriše do granice izdržljivosti. Sve mislim da mi mašina centrifugira na sred sobe. Spava sedećki.

«Idi u krevet, ne žuljaj guzicu tu i ne hrči mi nad glavom.» «Mhmm.»

I tako više puta. U ponoć zvoni mobilni. Brat retard zove:

«Je l’ slaviš, a?»

«Šta bre slavim koji klinac, jeste, pravim strptiz žurku, jebote, ne punim na okruglo, mani me se…»

«Ej, ne kenjaj, izadji da vidiš, poslao ti brat ovoooliiiko srce na fejsbuku, srećan ti tebi rodjendan, što ne odgovaraš?»

«Jebo te fejsbuk da te jebo i tebe, ne radi mi internet, nisam ni farmu obišla, krave mi pomuzla Ivana, i voćke obrala, i onaj pirinač što mi stig’o, i rodjendan da te jebo… Fala ljubavi moja retardirana.»

«Dobro sunce, opet si nadrkana za rodjendan, vidimo se u petak.»

«Aha…ae.»

PVDU ustaje šantrljiv i ošamućen, pogleda na sat, vidi da je ponoć, pridje, poljubi me, (garaaantujem da ću isto tako strastven poljubac da dobijem od njega u sanduk kad me  metnu) i rekne svečano:

«Srećan rodjendan.»

«Važi.»

«Zato sam spavao ovde, čekao sam da ti čestitam rodjendan. Sad idem da spavam.»

Izgovori tekst ponosan k’o da se bacio pred mene da primi metak u atentatu i posle toga da mre, a jok hrkao na sred dnevne sobe, i krenu prema spavaćoj sobi. Jedino što me je podsetilo na rafalnu paljbu su rupe na guzici od pidžame koju uporno neće da baci. Potroših deset sekundi smejući se njegovoj guzici i žrtvovanju. Onda se udobnije namestih…

Konačno i ja postado’ PVDU. Jeba’ ti posed. Neki filmovi žnj produkcije, il’ tako jedan popularni talk-show od koga mi se sere, jedan niskobudžetni a visokokvalitetni filmić mi privuče pažnju, al’ jebi ga kad u’vatih samo zadnjih dvaes minuta. U medjutim shvatim da sam propustila «Izgubljeni u prevodu» jer sam u to vreme bila izgubljena u mračnim dubinama wc šolje sa sve rukavicama, crvenim na rados’. Šit!

Na onoj televiziji koja pušta porniće, a gde se kurac vidja često ko u ženskom manastiru, jedan dasa drnda neku upišulju na haubi. Pogledam malo, ono radionica, mehaničarska. Pa jes, ‘de si videla pornić gde jebe nuklearni fizičar. Mora neki majstor da bude, pa u majku da se vratiš. Valjda što jak iz rukâ. Nije loš dečko.

Al’ mojega. Sve što moglo da se vidi je ona kokoška kako se oblizuje u kameru i sisići broj minus beskonačno kako se ljuljaju, jedva, pošto dečko, je l’, uvatio zguza. I nešto razmišljam, kako porno industrija nema razumevanja za nas žene. I mi volimo da vidimo dobro parče, a jadničku se vidi samo ruka i u švenku povremeno faca. A dečko k’o lutka. Jebi ga. Vratih se na knjigu. Zvoni mobilni, jebem ti stoku i kad ga ne smanjih. Sakriven broj.

«Koj’ ćeš pa ti kurac u tri ujutru?»

«Srećan ti ljubavi rodjendan…šta radiš?»

«Karam se. Čekaj da navučem gaće.»

«…»

«Sam ti rekla da odjebeš više puta?»

«Ali ja….»

Isključih govno. I telefon. Mrzi me da ga maltretiram, zabavila bih se makar deset minuta dok pacijenta ne ispizdim. Al’ me stvaaarno mrzi.

Limenko.

Word.

New.

Blank document.

Noćas bih mogla napisati nešto….k’o Pablo Neruda.

Nežno i čisto.

«Napisati, na primer:

noć je posuta zvezdama,

trepere modre zvezde u daljini…

noćni vetar kruži nebom i peva.»

Al’ neću.

***

«Ista noć, u belo odevena

odeva ista stabla.

Ni mi, nekadašnji, nismo više  isti…»

Malo životne istine sažete u jednoj divnoj rečenici:

„Ko te kara nek ti piše pjesme.“ – Elvis J. Kurtović

Divan, onako baš romantičan početak divnog letnjeg dana….helou maj frends!