untitled

Istina je da, kad otvorim ovu “write” opciju nikad nemam blagog pojma kako će se završiti. Prava avantura. Obično imam početak. Koji obrišem posle pet minuta pisanja jer mi misli odu na sasvim drugi kraj balade i od onog što sam ‘tela u startu ne ostane ništa. Možda samo jedna rečenica. Naslov stavim tek na kraju, kad vidim šta sam nadrljala po ovoj belini.
Evo, na primer danas: jutros kad sam krmeljiva i s bolovima u leđima ispuzala iz kreveta ‘tela sam da pišem o zanimljivom psihološkom fenomenu: zašto mene i još gomilu ovak’ih tetaka k’o što sam ja sa dva’es kila viška, reumom i predkilamkteričnim valunzima zaskaču klinci il’ nji’ovi muški roditelji k’o med na dupetu da nosimo (na mom bi moglo i burence da se pregne, da se odma’ razumemo) , a lepe, mlade i utegnute dvadesetogodišnjakinje kmeče mi neko veče u kafiću kako nemaju ni kres-kombinaciju mesecima, a nekmoli dečka nekog da savataju, kad me u tom razmatranju prekinu potpuno autističan prilog u jutarnjem programu moje ex mile mi i drage Javne Kuće koja me lebom ranila petnaes’ godina o nekoj operskoj pevačici (zaboravila sam joj ime, al’ je mnogo poznata dama i peva kao anđeo) koja je gostovala ovdena i pevala, al’ u prilogu daleko bilo da smo čuli kako peva: ne, ona je morala između potpuno dosadnih biografskih podataka koje je negde nabrala i brzinom svetlosti deklamovala ona pametnica koja se kao autor priloga potpisala, daklem, ona je morala da ‘fali orkestar Javne Kuće, i ne samo da ga ‘fali (jer ima zašto, ruku na srce) nego i da ‘fali onog što pušta kišu u Javnoj Kući kako im je zanovio instrumente, pa sad ne moraju da lupaju u šerpe i lonce i da ga duvaju u prazno, jer ima ko da im….ma! Ženu ne ču ni na sekund, a tri minuta se trlilo o tome gde je, kako i zašto rodjena, šta joj majka kupila u trećem srednje i tako…ja popizdim i odlučno rešim da o tome pišem noćas.
Kad ‘oćeš, mojega: dok sam ja popila sedamn’es’ cedevita na poslu i kao radila, dovukla dupe kući i usput kupila salatu i jagode, men’ se prispavalo. I spavala sam i ljutnja na Javnjak me prošla, jer sam onda rešila da se naljutim na muža, onako. Al’ me mrzelo. I pošto je on skuv’o meni kafu i zaspao, ja sam sela za komp. Prvo sam promenila muziku sa strane (sve da preslušate, mnogo sam se mučila, ima da vas propitujem!), onda sam ‘tela da čitam prvo ostale blogove pa sam vid’la da je pola tri, da neću do pet da završim ako sad krenem, pa izvin’te, sutra ću. Onda sam rešila da napišem ono za onu.
I sve me to prošlo jer sam se setila nečeg o čemu sam skoro razmišljala:

je l’ znate vi kako se vidi da je neko mnooogo bogat?
Ne znate?
Ja ću da vam kažem: nikad ne oliže poklopac od eurokrema kad otvori čanče.

Eto, samo to sam ‘tela da vam kažem.

Priča o ljubavi obično udavi…

-Jebote, da l’ je normalna-razmišljala je, posmatrajući Lidiju kako plače k’o kiša kucajući grozničavo poruku za porukom. Utopiće suzama i mobilni, čoveče! I koji će joj onaj lik? Setila se jedne večeri, kada je sa njim sedela za istim stolom, društvo koje čavrlja na jednoj strani stola, i on, sa mobilnim i čašom na drugoj. Podjednako grozničavo je slao poruke. Samo nije plakao. Al’ ona jeste dok ih je čitala, mogla je da se zakune u njegov zlobnjikavi osmeh da jeste. Kaže voli je. Kako li izgleda kad mrzi, jebo te miš?
A priča bi trebalo da bude prosta i izvenišovana milion puta: on opak, dobrostojeći, poznat i u godinama. Ona lepa, mlada i naivna.
Ma kurac! Ni u jednoj priči istina nije crno-bela, pa ni u ovoj. Nit’ je on zli vuk, nit’ je ona naivna Crenkapa. Nikad nije tako. Majke mi. A htela sam da napišem da je tako. Jednu izblajhanu priču o jadnoj maloj cica-maci koja se uhvatila u zamku…da nađem opravdanje. I njoj. I sebi. I tebi. I nama, svima nama. Za ono što se zove zaljubljivanje. I zavodjenje. I ludijanje. I griža savesti, jebo je ko je izmisli.
Stani da uzmem guutljaj kisele vode. Lako je pisati anegdote, ‘ajde ribo, napiši istinu. Golu golcijatu. Bez dosetki kojima priče šećeriš da se lakše proguta gorčina. ‘Ajde!
‘Ajde…

Statistika kaže da se ljudi zaljube u proseku dva puta tokom svog života. Neko ni jednom neko sedamn’es puta, al’ statistika ne laže, kurva, dvaput je dvaput. To sam onomad čitala u nekim wc-novinama. (to su one što mogu da se kupe za devetnaest dinara i pune su abrova i korisnih saveta, a kao ekstenziju imaju –žena, -stil, -dodatak, -plus, ja ih nabavljam od svoje jetrve i redovno čitam u klonji, potpomažu koncentraciju na bitne stvari). Dakle, dva puta. Jebo statistiku, ja sam se prejebala samo jednom. I jedva preživela. Drugi put sigurno ne bih. To ti je k’o sa bombardovanjem: preživela sam kao u magnovenju jer nisam znala unapred šta me čeka, nit’ kapirala šta se dešava dok je trajalo. Više nema šanse da preteknem. Riknjavam garantovano. Tako to udara. Mučki, pod kolenca.
I jesam bila mlada, lepa, i ni malo naivna. I jeste bio opak (i još uvek je), lep, do zla boga šarmantan, poznat, bla, bla, truć, ali me nije oteo na stazici do bakine kućice. Zaljubio se. Pravo, k’o muškarac. Ja sam taktirala, on je pratio. K’o i svuda i uvek. Pa nek me mrze sad sve žene slomljenog srca, kad ustvrdim da žena zavodi. I vodi. I pušta muziku, kišu i sunce. On se ništa ne pita. Nikad, bre. Jer ne kalkuliše šta je ispravno, korisno, pametno i dobro. Samo radi kako mu kaže srce il’ neki drugi organ koji mu služi umesto njega. U većini slučajeva, ostatak koji ima ugrađen kalkulator spada u statističku grešku od 1%.
Elem, videh ja prvo njegov osmeh, otkinuše mi se noge, pa odmerih onih metar devedesetikusur i sto kila…e. kad sam mu pružila ruku i on je progovorio, ja sam se usrala. Pomislila sam da ne bi bilo loše da se poigram malo, mislih, bezopasno je, nema tu šanse da se ja nešto zapetljam, nisam zaljubljive prirode………aha. Posle x vremena shvatih da sam se zaigrala, da ne hodam nego levitiram, da bi pogledom mogla kuću da upalim na kilometar i da za njega mogu dubijem. Odma’. Koga ‘oćeš. On je bio spreman da da sve na doboš, napravi vanserijski skandal, pokupi me za ruku i odvede negde daleeeko, čak u drugu mesnu zajednicu, da živimo srećni i veseli do kraja života. Mada je diskutabilno pitanje koliko brzo bi nam se životi priveli kraju, i od čije ruke/ruku/rukah.
Shodno tome, nije krio koliko je zaljubljen i u koga. Ja sam krila k’o zmija noge, al’ se brate videlo na kilometar. On je samo razmišljao šta bi bilo lepo da uradimo, ja sam samo razmišljala šta je racionalno i logično. I odlučila da odredim prioritete, u koje se tog trenutka nije uklapalo odricanje roditelja i familije do desetog kolena i skandal. Najmanje mi se dopadalo nanošenje teških povreda onima koji nas vole i koji to ničim nisu zaslužili. Ni tad ni bilo kad. Moj apsolutni prioritet je miran život. Život sa njim bi bio divan, da se razumemo, to mislim i danas, al’ miran nikad. A moja samoobožavalačka priroda mi nikad ne bi oprostila nanošenje bola drugima.
I tako sam ja rekla sebi: -E pa ribo, kako si se zaljubila, tako ima i da se odljubiš! Tačka.- Naravno, ne verujem da ću se ikad odljubiti do kraja. Ali sam tačku ‘ladno stavila. Ubeđujući sebe da to radim zbog drugih. Mada, sve što radimo, ipak radimo samo i prvenstveno zbog sebe, ili nije tako? Uglavnom, odluku sam donela, saopštila je ne ostavljajući prostor za prigovor, okrenula se i otišla tamo gde je bezbedno i udobno. On nije otišao još uvek. I neće. A ja sam ‘ladno iščupala sebi srce, bacila ga na patos i istrupkala nožicama zato što tako treba da bude, i time potpuno iznenadila sebe: mislila sam da sam romantičnija. Da je racio rezervisan za muškarce.Uvek sam govorila: muškarci zbog ljubavi daju samo sve što imaju, žene za ljubav daju život.
Ja svoj nisam žrtvovala…ili ipak jesam?

Ili smo ipak kalkulanti, mi, žene, a oni spremni na sve za ljubav? Ne lome nam srca muškarci, lomimo ih same sebi? Ili je pravilo da nema pravila?
I dalje imam milion pitanja, iz iskustva nisam ništa naučila osim da ne želim da ga ponovim jer drugi put ne mogu da preživim.
I čemu li se ja nadam? Ni jebenu običnu ljubavnu priču ne umem da napišem.

spisak razloga

(DA SE USEREŠ OD SLATKO’)

- prolećnim suncem okupani krovovi u pola šest

- kafa na terasi posle noći stopljene sa prethodnim danom

- red gorko, red slatko

- potpuno uspešna i potpuno nenormalna  izložba

- dan koji klizi kroz prste

- ruka koja klizi niz rame

- kutija ferrero  čokoladica upakovana u suncokrete

- iz ruke i duše dobrog prijatelja, dakako

- prokleto dobar osećaj savršenog

- dug pogled koji peče

ma…vredi.

kak’e veze ima…

Znam jednu…onako, prosečnu….osim što joj uvek fali neki moj: te fali joj romantika, te fali joj pravo muško, te fali joj sunce, te fali joj kiša, sve joj fali. Al’ najviše joj fali vremena. I ona tako pokuša da reši problem: prvo odrediti prioritete u ovoj jebenoj dimenziji u kojoj je vreme vrlo čvrsto fiksirana kategorija. Odredi ona da će svoje vreme pažljivije trošiti, neće vala sine majčin više da ga arči ‘nako odokativno, već strogo po PS-u. Razgrne buljuk onihkojiodnjeočekujudaimseposvetiupotpunostiiizodma’ i ostavi ono stvarno vredno. Ok, prva etapa gotova. Posvećuje im se, majke mi.

Onda pos’o. Voli svoj pos’o, vredno ga radi, zaserucne ponekad pošto nije hobotnica, jelte, al’ uglavnom to klizi. Al’ ga ima mnogo. Pa onda, da bi uštedela jebeno vreme i da ne bi morala na pos’o da nosi pidžamu i četkicu za zube, počne ona pos’o da donosi kući. I to nekako uglavi između kuvanja, ribanja kupatila i ćaskanja sa milima i dragima. Ne između peglanja, pošto kategorički odbija da pegla. Ima Mulinex peglu petn’es’ godina staru, niko joj ne veruje da nije juče kupljena. Provali ona tako da je vreme i ovde povremeno relativna kategorija: šta ne koristiš, ne stari. Aha. I reši tako da izabere šta više neće da koristi, da joj ne ostari. Jok, šišarke.
Al’ ne lezi vraže (iz odma’ neko da mi odgovori koj moj ima veze da l’ je vrag leg’o il’ nije, pliz) u njenu dobro skrojenu jednačinu koja je pretila da će dobiti Marfijevu nagradu u kategoriji «kako ugoditi svima osim sebi» uglavi se i jedna nepoznata, koja se sastoji iz više poznatih, zvanih: majka roditeljka đuture sa snimcima kičme, krvnih sudova i glave, snimana više puta nego Anđelina Žoli, sestra aka mlađi brat retard sa sve….e tu je spisak dugačak, uglavnom sa sve svime, mačak u pubertetu sa sve kalci virusom i injekcijama hlorafenikola i pijanim veterinarem, i muž ljubimac koga boli il’ lakat il’ koleno il’ kičma i bol mu je lutajuć i fantomski a kod lekara ne može da ide jerbo žive na vr’ Babinog Zuba a sneg zavejao, pa očekuje od nje da bude veliki vrač i sve bolove izleči, ali pre toga da ko Klark Kent uključi super-vid i dijagnostikuje, locira i identifikuje problem, onda ga za’vati u naručje, ogrne plaštom i odnese negde gde ništa neće da boli a rešenje poznato kao «plati stoko porez iz odma’ inače će čika Mlađa da ti zapleni i kuću i ženu i mačku» ima sam’ da nestane, jer će ona valjda čika Mlađu da začara svojim taze umešenim pizza-pužićima pa će on svima da oprosti porez i prestane da bude drveni dečak Đepetov, i srce i mozak ima da dobije, tako je velika moć njena. Il’ njojzina.

E, onda se sistem raspao. Puk’o. Dozlogrdilo njoj više to akanje. I onda ona odjebe vreme.
Kako kako? Lepo. Došlo vreme kod nje i reklo: «Ja stigo’.» Ona mu kaže: «Odjebi seljačino.» Vreme se zaprepasti i naljuti i kao krene da prolazi pored nje, da vidi ‘oće l’ ona da ga primeti ponovo i odljuti se. Al’ ona tvrda srca bila: sedela na suncu i jela sladoled čokoladni (straćatelo, čokolada i čokolada sa kuglom šlaga i čokoladnim prelivom odozgo) i pijuckala kiselu vodu i vreme je prolazilo pored nje više puta, al’ ona ništa. Ni makac. Ni okom da trepne. Z’inat.
To je naučila od svog Zen-učitelja, to da ne trepne dok vreme prolazi, i lekciju broj dva: ko ugleda nindžino lice i priča o tome umreće u najstrašnijim mukama. Vreme joj je prvo namigivalo, pa se plazilo, pa pretilo, i onda je počelo da protrčava, al’ ona i dalje ništa.
Onda je vreme počelo da primenjuje taktiku: pošalje majku roditeljku sa sve snimcima. Ona baci pogled na dotičnu, zakaže joj sešn kod jednog od lokalnih vlasnika modne agencije «Frik» i nastavi da jede sladoled. Vreme šalje pojačanje: mlađi brat retard u suzama. Ova joj uvali pakovanje «Zewa» maramica i predloži joj da promeni momka, pos’o, boju kose il’ da uključi mozak. Ima jedno dugme…mislim, da.
Vreme krenu ofanzivno: muž ljubimac stiže. Ona čita. Jebote, nije zaboravila slova. Potpuno nezainteresovana za bolove u kolenu i gihtoznom laktu. Muž ljubimac se mršti. Pući. Tiho protestuje. Možda i glasno, nema ona pojma, slušalice su joj na ušima. Njega je lako rešila: rekla mu da skuva supu iz kesice i napravi sendvič i da prestane da zapomaže inače će da ga zameni za noviji model. Il’ nek ide lepo na generalku. Pa da.

I mnogo mi se svidelo šta je radila ovih dana: potpuno je ignorisala vreme (koje je u međutim dobilo nervni slom i odveženo velikim belim kolima, neki kažu da je bilo vezano u nešto što se kopča na leđima, ne znam da l’ je tačno, uglavnom ga ne primećujem više nešto da se muva okolo). Radila je šta joj kad palo na pamet. Ono što je moralo da se odradi, radila je s osmehom. Lakše je. Ono što nije moralo radila je ako je htela. Prestala je da ozbilji život. Smejala mu se u facu. Jebi ga kad je glup. Kupila je pola farbare i igrala se dve noći do pet izjutra. Za svako ofarbano jaje pronašla je dete uz koje ide i rešila da otkine od sna da ga obraduje. Jer joj se tako sviđa. Juče je ustala negde oko podne, čitav dan provela u pidžami: slušala muziku. Čitala. Mazala nokte. Blejala. Jebalo joj se za vreme. Vreme je i onako samo prolazilo, ništa mudro nije bilo u stanju da uradi. Ni zanimljivo. I šta tu ima pa da se primeti? Jak mi frajer pa da obrati pažnju na njega. Mislim baš. Svidela mi se ovakva iz nekog razloga. Valjda zato što je prestala da paniči. I naučila da je život previše glup da bi ga ozbiljno shvatala.
Podsetiću je da kresne Zen-učitelja, opak je frajer.

i ništa više…

stvarno ništa više nema da se kaže… osim… eto.