Ko je lud, budi mu drug!

A sve je krenulo potpuno naivno, časna reč.

Krmelj, izbeč, ustaj vojsko, kosim hicem.

Muzika do daske. Kafa.

A sad svi na svoje radne zadatke. Je l’.

Vadi veš, kači, turaj drugi. Turaj pasulj da se kuva. Odlivaj prvu vodu da skojevac ne prdi posle i ne jebe mi sve po spisku i van njega.

Dok radim obično mi padaju na mali mozak pitanja poput onog gde nestaju čarape pa sve nadjem po jednu, i koj moj ima veze odlivanje prve proključale vode iz pasulja sa gasovima, i što li sam ovih dana ovoliko u teranju, a sve neke domaćinske poslove radim: turšija, kupus, drva, ovo, ono…čarape i gaće ne krpim, da mu jebem mater baš, nisam tool’ko vredna, ali što mi nešto dooošlooo….je l’.

I tako sva u kontemplacijama sa temom «’oće li ova ludaja ikad prestati da misli na seks a i zašto bi?» krenem iz toplog mi doma do apoteci i u nabavci.

Prvi šok: koverta iz Telenora u vratima. Pukovniku nema ko da piše, makar ne otale, ja se te napasti daaavno oslobodila, mislim u oktobru prošle godine. Reko’ reklama. Jock. Traže mi mojih 95 koma nešto dindži! Počnem da pištim k’o čajnik, na prvu, al’ da se ne vraćam sad u kuću, opičiće neka kiša, rešim da ih pozovem kad se vratim, i pošto onde ne piše za koj moj mi traže pare, da ih pitam je l’ traže humanitarnu pomoć i obavestim ih sa posebnim zadovoljstvom da sam ponosni vlasnik dva tekuća računa od kojih je jedan tri ipo ‘iljade u nedozvoljenom minusu a drugi u kreditu. Još jedino zakonski posedujem SBB nalog, pa ako im vrši pos’o…

Šetam lagano do apoteke, namrčilo se od Zemuna, je l’, a što baš od Zemuna, to mene zanima, toplo k’o u maju, udarila mi neka vrućina u glavu, al’ nema veze…ulazim…dvojica mladića od po sedamdeset i kusur na dva šaltera. Prvi: beretka, autfit «it iz aj, Lekler», iste djozle, skakuće kao šprican i krešti na apotekarku, mladu i nadasve ljubaznu: (moju apoteku volim jer su tu svi ljubazni i lepo vaspitani) «I da mi lepo napišeš, znam ja kaki ste vi apotekari, prošli put sam popio lek i ‘teo da oćoravim skroz!»…jadna mu objašnjava sve polako, stoti put rekla bih, umorno već, i upućuje ga na kasu da plati to što uzima. «A ‘de ja sad da platim?!? Ovde ću!!! Jebala te kasa!»

Na drugom šalteru čovek istih godina gospodskog izgleda, nabeđuje gospođu u belom da moooraaa da mu stornira recept od pre dva meseca il’ tako nešto, ona mučena oneme objašnjavajući, ama ništa. Lakše bi mu ušlo u dupe nego u glavu. Pored nje apotekar, dečko plav, visok i žgoljav, upadljivo fin, daje joj podršku i slučajno pogleda u mene kako stojim na sred prostorije i suze mi same od smeha idu. Al’ same. I pita me očima šta mi treba. ‘De sme naglas, jedan bi od one dvojice skočio preko šaltera da ga ubije na mah.

Ja mu lepo kažem «Molim te, nešto protiv današnjeg zračenja, dekontaminacija mi treba trenutna, neki antioksidant.» Počne on da se smeje, onda krene i druga koleginica, pa na kraju i ona ozbiljna gospodja. I tako se nas četvoro ubijamo od smeha, dok nas čiče zblanuto posmatraju. Zavezaše, jebote! Uzmem ja šta mi treba preko reda, oćutaše oni, valjda čekaju da odem pa da nastave, pa se zaputim do prodavnice.

Govorim tiho i vodim psa sa sobom. Il’ da vučem ćebence k’o Čarli Braun, još nisam odlučila. Stoje troje na ulici, dva krezava lika i jedna krš riba, ona objašnjava, vukući neki lek u kesi, kako joj sigurno nije svinjski grip, nema temperauru, al’ joj mnogo šušti u plućima, pa zato…meni šušti kazanče u wc-u, jebotemiš! Mora da navuklo nešto na pluća. Nema greške.

Kad sam ušla u svoju prodavnicu reč nisam progovorila. Pitaju me one ludaje što rade tamo šta mi je, obično pravim cirkus kad unidjem, ja lepo kažem, danas je dan za svašta. Za ludake po ulicama naročito. Ne pričam danas. Sve ću polako. I pišem polako. Ako ću sa ludakom da se družim, napisaću nešto sama pa ću da pročitam, i rešen problem.

I tako, napisah.

Čudesno jutro gospođe Šaputalice

-Ae… ustaj. Kaaaafaaaa! Grujane, diž se jebotemiš, deseti put te zovem.

-Mhmmm…evo.

-To si rekla i pre pet minuta, i deset, i dvaes, i stoput si rekla, diži guzicu, kafa ti se oladi, opet ćeš da kasniš, pola devet bre!

-Mhmmm…

Digla guzicu.

Počela kafu.

Na terasi.

Sunce bije u oči.

Jebem ti.

Treba da dođu Mađari…kad ono beše…? Ne mogu znači ko dripac na poso.

-A el da popravim ovaj oluk il da ga zamenim?

-Mhhmmm…

-Šta koj kurac mhm?! Ne čuješ bre ništa šta te pitam! Prvih sat vremena ne smem ni da te pogledam, jebem te ludu, koj ti je bre?!

-Pa pusti me u kurac kad znaš! Ne-di-raj-me! Ne dok ne popijem jebenu kafu, makar jednu ko čovek, sunce ti jebem da ti jebem i što mi bije u oči i u kurac me pusti bre!

-Jebote kaki si mrmot…

Tišina dva minuta…

-A stvarno misliš da pretsoblje krečimo u crveno, a?

-Uarghaaarrrr!!!!!!

-Doooobro, doooobro…misliiim…

U kolima milion stepeni. Stavim lepo đozle i ćutim. Ništa se ne bunim: ni što nemam klimu, ni što mi kola punoletna, prorđala i pokvarena a uz to prljava, ni što nemam dvesta dinara u džepu, ni što …ama…ništa. Ćutim bre. Ne moooguuu da priiičaaaaam sabajle! Što me lepo svi ne puste u kurac?!

-Te ostavim ispred posla?

-Neću, ostavi me u centru, cigare da kupim i da prošetam, da se razbudim malo…U tri pičke materine me ostavi, samo više zaveži, jebemti, kako moš da melješ od ujutru, sve ti jebem datijebem?!…Posle imam ček point kod trećeg stuba od Beteksa sa B.

-Jebale te cigare…ću te ostavim de oćeš, samo brineš bez cigara da ne ostaneš…A koj li je kurac ovim klincima, svi čupavi, mamuimjebem nenormalnu, sve bi ja to šišao ko Peca Grobar, makaze u ruke pa niz ulicu, pa kad ih uvatim…

 

-Je li, dečak, a da te pitam ja nešto: a što tebe navek svrbi tuđ kurac?

but I swear it was in selfdefence…

Toliko sam nešto opušćena da mogu dubijem i da ne trepnem.

My name is Šapke i ja sam sanjiva

Imala sam neki problem s posteljinom. U stvari, ne trpim pod dupetom i za odozgo  ništa što nije mekano (ne smejte se, provalila sam vas, ne odnosi se na muškarce nego na posteljinu) i zato imam uglavnom one, frotirne. Što se ne peglaju, jer ne  peglam, što se ne štirkaju, jer mrrrzim štirak, samo staviš omekšivač u nji’, legneš lepo i zaspiš. I spavaš ko bebac pod uslovom da ne sanjaš Mariju iz Bonuksa. Medjutim, ta posteljina, milion komata šićerno roze boje, srolnavala mi se noću pod guzicu i primoravala me da zorom ustajem uz psovke i kosim hicem, jer mi pundravci u guzici nisu davali da ostanem mirna, pa čaršaf nadjem negde u predelu vrata, svakojutreno. Ondak popizdim i odem i kupim najveći izum u istoriji čovečanstva posle papirnih maramica i toalet papira, posteljinu s lastišom! O sreće moje nevidjene. Bledozelene. Uz to i kupim nešto što se zove čupko al’ nije čupavo nego samo mekano i mnogo lepo za odozgo. A nije muško. I sad spavam k’o beba.

A kad se probudim ostanem da uživam u krevetu još neki minut, i razmišljam onako sanjiva šta ću dalje. Ako ne radim, k’o danas.

(Kad radim ne razmišljam, tad me onaj gospodin koji je velikodušno pristao da me uzme za ženu (čuj, on će mene da uzima, da l’ stvarno mislite da je on mene uzo dok mu nisam objasnila da tako treba?) e, tad me on probudi lagano ko Šurdu, pa se onda ja manito spremam da ne zakasnim na pos’o, iako stoka radi od devet, stoka trči da ne zakasni redovno.)

E, sad sam se probudila u deset i petnes, shvatila da me sunce ne jebava i da je napolju smuljgavo i bljak, setila se da bi’ morala kasnije da odjezdim do mile mi gospoje mame da se divim kako je očistila plafonjere u obliku malih plastičnih sunčića sa sve zracima, cirka pedeset kvadrata, da su Egipćani izmislili plastiku garant bi take iste stavljali u piramide u čast onog boga Ra, i da se dogovorimo kad će da kreči, odnosno, majstor da kreči, ja da čistim, ona da komanduje, usput da svratim da nešto dubokoumno prozborim o kulturi za jedne novine, časkom (kulturo, eve me, velegrade proguni me! – zar nije dovoljno dubokoumno?) i da gospoji mami podignem penziju, jebla je kartica za bankomat kad nume da je gurne, stoput sam joj pokazala kako se to radi da je jebla…i ooodma mi se brate smuči lepo i subota i sve.

Onda se setim da bi trebalo da napišem par miliona mejlova koje sam vama ‘tela da pišem, ponaosob, al’ sam bila il’ lenja, il’ u gužvi, il’ samo lenja, pa mi onda proradi kenac da bi mogla da vi pišem pisma i okačinjem na blog, al’ bilo bi glupo, jelte, pa se setim da iz mog sela znam samo Bubu i mene da blogujemo i Rizingera, eno ga u blogroll-u, on piše o muzici i to odlično, i da je bre to sramota, a ovi Borani ima i kolko oćeš, a mi geaci ništa, pičkanammaterinadanampičkamaterinanepismena (jel tako Zih da se ovo piše sastavljeno, sve?), pa se onda setim da je bolje što moji ne bloguju, jedva fejs znaju da koriste, pola grada ne bi sa mojom personom govorilo da čita moje blogove, a druga polovina sa Bubom, pa se setim da me neko linkov’o preko fejsbuka pa mu čestitam i zahvaljujem na tem, znam da je to što me voli, al ga ovim putem umoljavam da to ne radi više, jer ja da oću da svi znaju da blogujem ja bi okačila linak sama, sasve ime i prezime tamo i još ponegde, pa onda ne bi više mogla da se kano orlušina obrušavam na svoje bližnje i pcujem kako mi Blog reko, n’o bi morala da glumim finoću i da pazim šta pišem, a ja moj blog volim što mogu da pišem šta oću o kome oću i kad mi se ćefne, a ne da se reklamiram.

Ovde još jedino mogu da se ispovraćam ko čovek, ne terajte me da menjam adresu, umoljavam ve.

I tako ja razmišljam i skapiram da mi čoek otišo na poso i da nema ko da mi turi lonče pa moram sama i mnoooogo se iznerviram što ću da ustanem a kafa nije gotova. I onda rešim da ustanem, i usput razmišljam kako bi se predstavila vama što me, kobojagi, ne znate: Da, jeste, ličim na Meg Rajan, fala, samo na onu Meg što je tek primili na Beti Ford kliniku za odvikavanje od hrane i usput će da joj podvežu želudac, na onu Meg što ne posećuje frizera redovno već uzima stvar u svoje ruke (ko da su makaze neko čudo) , da hvala, da sam lepa znam i sama, zato sam glupa, to je od blanša. Aha, jeste, ovo je moj bade mantil, unapredila sam poizvodnju kad mi umrla tetka u Švajcarske  i ostavila mi tri para pidžama, rasparnih, sandale braon, dve majce i bade mantil, plavi. Evo, da ga sad nemam ne bi imala u šta ruke da obrišem pošto je skot opet bacio peškir za ruke u korpu a drugi nije okačio. Jeste. Fala joj do neba. Fala joj isto ko i za ono što sam se tri meseca jebavala u matičnoj službi (i to preko veze) da dobijem papir da je umrla zato što se po Švajcarske udavala za papire a nikom rekla nije, pa kad stigla smrtovnica s nepoznatim mi prezimenom mene uvatio smej a otac teo da mi rikne na ma’, njegova sestrica od sedamdeset četri godinice nije mu rekla šta je radila, kuku mene doboga. Pa ja najebah dok sve dobih i prevedoh i overih i …. ubila bi je vlastoručno posle onolike jebancije da već nije jadna umrela, majke mi mile.

S ćošakom od kaiša bade mantila tetkinog sam obrisala objektiv na telefonu jer još nemam fotoaparat onaj digitalni da vam slikam moj ćošak. Da znate gde dobijam inspiraciju da kenjam ovoliko. I da se kurčim pošto mnogo volim ovaj montor, pa se svima falim. Tu su još i kafa blogerka, koju ja više volim da zovem Černobilka jer isti efekat ima, od dva deci, sluške Tompsonke, kad slušam svašta da ne šizi komšiluk i muž mi voljeni i da mačak ne natovari zavežljaj na rame i pobegne od ludaka u nepoznatom pravcu, felna za diskeovi, staje cirka sto komata, koka kola da prošuškam, što bi rekla Zih, skener koji čeka eonima da skeniram onaj milion fotografija koji sam planirala, a kukala sam čoeku da mi kupi jer mi je neophodan, il da kupi il ja da crknem, i on jadan kupio. Štampač zapeko pa sam ga miknula da mi ne pravi gužvu. Iznad se vidi ćošak od slike koju mi Buba kupila i koju najbolje obožavam, na njoj je mačka sijamska koja sedi na stolu i ima crvenu leptir mašnu. Jebem li ga što. 

U stvari sam ovim nespretno pokušala da vam kažem fala. Da vas nemam, bila bih jutrom malko usamljena, pošto niko drugi neće da me trpi dok ne popijem prvu kafu. A i do druge me zaobilaze.

*Edit: navatala pristojan aparat i slikala moje ćoše ponovo, da se ne brukam s onom mutnom slikom.

tref, tref, skočko, glupko.

Pisala bi’ nešto ovih dana, al’ mi samo neke gluposti padaju na tintaru.

Flešujem neke mačke što pričaju, gremline i Duška Dugouška, ludijum i Elmera, čitam Solženjicina, nije ni čudo što sam istripovana k’o bunike da sam se najela… E, a ‘el znate da znam jednog što stvarno jeo bunike kad bio mali?!

Ja ga pitala posle nekih sranja koja je natrućao: „Si ti jeo bunike kad si bio mali?“ On mi rek’o: „Aha. Pojeo sam jedno pola šoljice semenki. Ja i još dva moja drugara, u Trsteniku, kad smo bili peti razred.“ Posle ga ništa više nisam pitala, jeo čovek bunike, rek’o mi da ooopasna vožnja bila, al’ mog’o da rikne, šta više ima da ga pitam. Pa da. 

I onda me zanimalo kako izgleda ta bunika. Evo. Našla. Ovako:

I ništa.

‘Ladno je.

Mrzi me da živim.