Tovar, svemogući i berberin

Pravila sam tako jednog avgustovskog dana sedamdeset šeste rakljicu sedeći na betonskoj ogradi koja je razdvajala baštu i stazu do kuće, tu iza kapije, odmah pored šimšira koji mi deda Nidža nije dao ni da pipnem jer ga je rezao da bude k’o lopta, a ja ga čupkala uvek, kradom i baš u inat.

Bosim nogama ušljapkavala sam poslednje ostatke toplog letnjeg pljuska: nešto nalik na baricu, il’ više k’o da je drug Boga dobio kijavicu, ako ćemo pravo, pa malo poprskao i moju ulicu.

Izvirivala sam kroz rupe na betonskoj ogradi koja je u to vreme kad svi podjednako nismo imali menjala vrhunac luksuza koji se danas zove kovano gvoždje, očekujući bandu:  kum Jova, Džoni, Marko i Deja, da prvo isprobamo rakljice, pa posle da se gadjamo kamenim kockama koje su putari povadili iz ulice da bi je asfaltirali.

Dva bedema kamenja ležala su na razdaljini od desetak metara na sredini raskopane ulice pune zemlje i blata  izazivački imitirajući neosvojive tvrdjave.

Posmatrajući iz udobnog betonskog skloništa prolaznike mozgala sam o čemu li misle…da li im se iste stvari vrzmaju po glavi, znaju li, čuju li moje misli, i što li ja ne čujem njihove misli, da li bi od tolike buke mogla da mi se rasprsne glava, i kako i zašto ne vidim u šarenim slikama svog detinjeg i njihove, tudje, svačije živote?…mislila sam da se ta moć dobija odrastanjem. Da kad ljudi odrastu misle zajednički, čuju, vide, makar osluškuju misli onih drugih i da samo i jedino tako svet funkcioniše, i da se zahvaljujući tom svemogućem, kolektivnom mišljenju zemlja okreće, zvezde trepere i pada kiša.

Nisam tada znala koliko je opasno filozofirati. Imala sam šest godina i um otvoren za svakojake, moguće i neverovatne ideje podjednako. Ništa mi nije bilo čudno, strano, neizvodljivo. «Nemoguće» nije postojalo kao pojam. Sve je bilo moguće, mislila sam, i jedino pitanje koje sam postavljala naglas i u sebi bilo je «Kako?».

Marko me trgao iz razmišljanja počupavši me za kosu, cereći se onako musav kroz kapiju, u jednoj ruci držeći pregršt crnih bobica iz žive ograde. Iz džepova su mu izvirivali komadi raznobojnih žica i cevki nekih: «Ae pravimo duvaljke, nabro sam bobice u školskom!»

Jova se već gegao preko ulice, k’o Dok Holidej. Kako je to zgodno, mislila sam, kum mi živi preko ulice i istih smo godina. Samo je jači. Kad me je žvajznuo patikom preko usta tog proleća nosila sam ožiljak na usni mesec dana. Kum Mirko ga obeležio sa dva austrougarska podnarednička šamara, pa smo bili jedan jedan. Dobio i on ožiljak. Posle smo jeli tikvanik i smejali se. Smišljali nadimke za njegovog i mog oca koji nam niiišta nisu dali da radimo što smo voleli. I navijali su za «Partizan». Tad smo smislili da postanemo Zvezdaši. I svirali gitaru skačući po kauču u dnevnoj sobi uz Boru Čorbu. Slomili kauč. Dobili batine. Jebi ga. Stanje redovno.

Desetak godina kasnije smo stvarnički bili navijači i gledali utakmice zajedno. Postavka ista.

Oni su svirali solo i uporno pokušavali da me nauče da sviram bas gitaru. Prop’o im pokušaj al’ sam prošla k’o vokal. Džoni pevao kao Džoni sedeći sa gitarom medju ispucalim prstima baš ispod Jovinog radnog stola, imao najbolje ocene u školi i uvek nosio različite čarape. Jova i ja smišljali tekstove. Glupe, naravno. Deja otiš’o u Kamenicu u školu za murijake, a Marko nas samo gledao. Najmladji.

Slušali smo rok, čitali Hesea i filozofirali. I dalje. Najviše smo voleli paradokse, izvlačili teorije, svadjali se oko toga može li svemoguće biće da stvori nešto što ne može da podigne, u stvari čitali pa prepričavali, krali i upijali tudje ideje, trudili se da postanemo pametniji, da otkrijemo tudje misli, povežemo se sa njima…ma…jeli govna. Ladna. Al’ prijala.

Danas mi se nešto vratiše misli na paradokse. Na Buridanovog tovara, na berberina, na…ma na svašta.

Na primer na to da Jova i ja danas razgovaramo uglavnom ćuteći i gledajući se uz kafu, ne treba nam mnogo reči, a i nemamo kad da ih izgovorimo, svi okolo pričaju u glas, pa nas od tudjih misli sve pritiska i čini nam se da će nam se glave rasprsnuti. Na to da želimo sad da malo ne čujemo te, tudje misli.

Na primer na to da je Džoni besmisleno mrtav već dvadeset godina, uzaludno protraćivši andjeoski glas i britak um u pokušaju da bude deo društva u koje se nije mogao uklopiti, ubijen u jurnjavi policije za narko-dilerima. U džipu narko-dilera čiji je potrčko bio. Sin kapetana policije.

Na to da Marko ima treš ženu, razmaženu decu i svoj bend koji svira narodnjake…

Idem sad da sednem iza kapije.

Baš na isto mesto. Da posmatram prolaznike.

A možda popijem kafu ćuteći sa Jovom i napravim  rakljice za njegove klince…

Jedan život i mnogo malih, svakodnevnih smrti

«Milka, požuri, kiša će jebotebog!»

Milki se uglavnom jebe i za njega i za kišu, i što mora svekrvi na zadušnice… »Neće, mili, neće, javili tek za popodne!»…i čeprlja nešto po bašti.

Krovovi se podvili pod težinom dana. Palo im nebo na leđa.

K’o i Kaji.

Pije kafu. Sluša ptice kako dozivaju u panici jedna drugu, valjda isto džvanjkaju nešto oko kiše i Boga, šta li. Mačak koji se noćas uvukao kroz prozor udobno sklupčan spava na mestu gde su noću Kajina nemirna stopala. Ona svu noć nekud ide. Tako joj kažu. I ona veruje, jer se budi umornija nego što je legla. Mora da noću priča, viče, pešači, trči, sigurno je tako. Kaja prođe kraj sobe, virnu unutra…nije je ni pogledao, zna da će ga danas pustiti da spava gde hoće…Kaja danas sve pušta…niz vodu i kako ko hoće. Čak je ni Milkin kreštavi glas ne nervira danas. «Neka je, nek živi, jebem joj život usrani. Nek živi…ja ne umem…»

Juče je Kaja išla da se šiša. Sedela je u frizeraju, mirno pila kafu, čekala svoj red. Buljuk dugonogih devojaka premeštao se sa stolice na stolicu i čavrljao o haljinama, frizurama, momcima.

«Jaooo, Olja, što ti je leeepooo!»

Kaja podiže pogled i ugleda devojku, izvajanu crnku duge kose koja se u loknama spuštala do pola ledja. Tek kad je njena noga u papučama sa visokom štiklom, desetkom, zakoračila u njenom pravcu, susrela se sa njenim očima…»Teta Kajo..je l’ mi stvaaarno lepo?»

Detinji osmeh i prelepe oči Nedine drugarice iz vrtića odsekle su joj kolena. «Prelepa si, dušo moja, bićeš najlepša na maturi…ne brini.»

Dobila je poljubac koji joj je zapekao obraz i stisla je srce najčvršće što je mogla da ne zaplače pred tom decom koja su zvala taksi, momke, roditelje, nekoga, besomučno telefonirajući sa svojih roze, plavih, zlatnih aparatića, presrećne što se škola završava i što idu na maturu i što će onaj da pogleda u ovu, a ovaj u onu, i…

«Stig’o mi je taksi, odoh, ćao, dođite da nas gledate sutra ako možete, baš bih volela….» odcvrkuta Olja i izlete iz salona. …

«Ne mogu, zlato moje, moram Nedi da odnesem cveće…» pomisli Kaja i iznenada oseti kako je umrla još jednom.

Ko bre sme da vas pogleda u oči?!

Povraća mi se. Onako, baš. Nabila sam se u ćošak, hiberniram i zamišljam sebe u akciji: kako, na primer, čim u avgustu umočim guzicu u Ohridsko jezero nastavljam da plivam…čak do Albanije. Šta fali, nije ni tamo tako loše. Znam da opsujem nekom majku ako baš zatreba, umem da kažem i ‘fala lepo i dobro jutro. I burek da tražim. Više mi valjda i ne treba da razumem. I tamo ‘oće dobro magare. Da rinta i vuče. Šta će ti da razumeš jezik? Da sam sad na primer onaj član EU što ovde doš’o dobere višnje i priča kako mu lepo ki na odmoru ne bi razumela da se Dragan više po medijima ne proziva zbog Betovena, a i shodno novootkrivenim evropskim provenijencijama njegovog britkog uma (šta mislite, je l’ ume dizgovori „provenijencija“?!) više se čovek i ne preziva palmičasto k’o do onomad. Lepo se preziva, nešto na -ić, nije govno k’o ja. Pa dabome.
A ne bi razumela ni kad bi čula da bi Gljivica mog’o potpredsednik da bude, il’ rob(o)kap(o). Di tutti cappi. Jebeš ga, nindža kofernjača, ima kvalifikacije. I tako dalje, i tome slično, da su jedini blago bi ga nama bilo, nego od silnog pljuvanja i lizanja i mešanja tolikih telesnih izlučevina imam utisak k’o u najgoru pornjavu žnj produkcije da sam upala, sve pazim da me neko nedajbože ne uprska…Je l’ da da sam mizantrop? I ne razumem se u visoku politiku. I ne znam šta su viši interesi, državni. I numem da se vladam kako treba, nego sve što neko slagucnuo, kraducnuo i prducnuo pamtim. K’o neka babuskera. I šta ako se malo pljuvali pa ližu? Ko se bije taj se voli. Aha.
Ti sad po meni izručiš kofu govana. Kresneš mi, na primer, najmilije. Il’ me pokradeš do gaća. I gaće mi skineš, i posle se naogovaramo najstrašnije, i sudimo se i jurimo i bijemo k’o Rada i Nataša Ciganka a ja ću sutra da ti budem starojko na svadbi. Evo. Sam’ što nisam. I gaće ću da skinem opet, pa me jebi i mene.
I pošto sam tako zgodnog kataklizmičnog raspoloženja, a negde sam zaturila onu mantru rahmetli baba-Ratajke za prizivanje drknjavanja komete pravo posred Jevrope, ‘ko bi mogla meni na glavu pravo, i ja jednom da budem centar nečega, makar i spucavanja kamička veličine Plutona u Treći kamen od Sunca, al’ i sličnog kataklizmičnog raspoloženja već bio i Daglas Adams, rek’o šta imao pa otiš’o gore da igra poker, kaže da mu ovde dosadno; e, iz tih i takijeh razloga kao i nekih usputnih, potpuno redovnih pojava: nema plata, nema rešenje, nema živci, ima mama moj telefon…ja ne mogu da pišem, nego samo lepo putujem u stanju hibernacije. U kosmos. Moj. Dok se svet oko mene urušava, ja čitam o crnim rupama i maglinama. Pa onda Pipi Dugačku Čarapu jopet (‘fala Bocko). Pipi ima divne strane reči koje ja tražim čitav život. Na primer, izmislila je reč „spunk“…eee, spunkastična je to priča. Pa onda do’vatim i pustim ovu drugu, meni naaajomiljeniju „devojčicu“, koja takodje izmislila jednu divnu reč….“supercalifragilisticexpialidocious“…i obrćem do besvesti, tako se dekontaminiram. Stisnula se u ćošak i čekam da prodje.
A proći će. A ja ću pokušati da mi to čekanje prodje što lakše…nemam kud, nemam š čim, al’ imam pun kufer literature za preživljavanje. I iskustva u istom. Slatkiše uvek delim, pa izvol’te, poslužite se i vi. Podiže raspoloženje.

Doviđenja, kako ste ?

Uzmeš lepo globus (za one mladje koji svet upoznaju na drugačiji način, globus je rotirajući šareni fudbal veličine guzice komšinice Nade natakaren na plastično postolje, po kom su divno iscrtana i obeležena različita egzotična mesta na koja nikada nećemo stići) i na tom globusu povučeš najdalju tačku od bermudskog trougla u kom živiš a koji nepravedno nosi neko drugo ime, znači, povučeš, na primer pravu…pravo po sred guzice….pa na drugu stranu….i staviš prvo prst na tu tačku kroz koju probija ta tvoja guzično-središnja prava linija, pa onda prst na čelo. I lepo odeš u tri pičke materine, jer je to pouzdano tamo, baš gde izbija ta tvoja recimo osa (numem drugačije da je imenujem, dumem da računam računala bih na sve ostalo i na vreme). Ako imaš čime. I ako imaš vremena. Da odeš. Ako nisi već otrovan. Potpuno zagadjen. Oksidirao. I da imaš s kim. Najbitnije je s kim. I ščim. D’imaš. I onda sam ja tako stala da dumam, pošto, jelte, nisam dovoljno mlada ni voljna nit imam sučim d’odem, otrovali me odavno, memorijska kartica mi zaprljana mutnim, ružnim prljavim i zlim slikama i filmovima, i tako kontaminirana, zarad pročišćenja mi sistema počela da mozgam koja je to najudaljenija tačka zvana Tri Pičke Materine Odavde…

I naravno da nemam globus pri ruci, enciklopedija mi ič ne pomaže, toliko sam guglala da sam oguglala skroz, i pošto od svega toga nema vajde ja izmislila jedno mesto. Ostrvsko. Dvaestri stepena prosečna godišnja temperatura. Ponesite samo bermude i japanke i dve majce. Gaće ne treba. Sitan pesak upada u guzicu. Pa da ne upada i u gaće džaba.
U Tri Pičke Materine Odavde ima uvek:
-Sunce
-More, reka, jezero, okean, potok, vodopad (nepotrebno ne precrtavati, treba meni)
-Pitoma vegetacija koja izgleda divlje, ne grebe, ne žari i ne zove se kopriva
-Pitome domaće životinje
-Pitome divlje životinje i zverovi, a da nisu komarci
-Ljudi koji nisu zverovi
-Nešto za ljude i životinje što se jede a nisu govna
-Nešto za ljude da se radi a da se ne jedu govna i ne zagadjuje se okolina
-Nešto da se čita, gleda i sluša a da nije govno i da ne zagadjuje okolinu
-Ima Tišina
-Čuje se Tišina
-Može i da se opipa, a nije zloslutna i nije te strah i muka i ne veže ti se želudac u čvor kad god osluškuješ Tišinu

Ima šta god ‘oćeš u Tri Pičke Materine Odavde…ih…
Je l’ zna neko koja je najdalja tačka na planeti odavde, il’ da jurim globus il’ komšinicu Nadu i njenu guzicu?

maj samrt tajm: ajm a klever, ajm not a ful

Strahovi su konjukturni, od njih se dobro živi
mani me se živote,oca ti jebem
Znam da ovde je sranje, al meni je do jaja,
jer bruka i sramota kol’ko imam para,
imam zlatni rover, i s ajkulom pulover,
dok moj lični šofer zivo helikopter,
imam i ženu i decu, a i par cica-maca,
pa moram da se štekujem zbog silnih paparaca,
na kraju mog placa je bazen sa penom,
okruzen golf i teniskim terenom,
na zidovima freske, ornamenti, arabeske,
mesingane kvake i pozlacene cesme,
namestaj iz skupštine i tadž mahala,
jedem samo ostrige jer kavijar me smara .
Kad mene neko pokušava iznervirati
Ja se uopšte ne dam isprovocirati
Zauzmem položaj u karakter stavu
I bez upozorenja šakom u glavu…
a talon nose ružni i opaki
s nečuvenom moći da tjeraju što zažele
mnogo ih je i strašno galame
obično razbiju sva ogledala na koja naiđu
da ne ostane ni pomen na ljepotu….
i čuvajte se ajkula
pazite na ljude
Napolju je opasno
zamandali djecu u kući
zavjese namakni
prozore zatvori,
komšiji od zavisti
da crkne krava
kompujter kupi
windows otvori
Don’t happy be worry
Poljubi me ravno u dupe
Otiš’o je svak ko valja
Neki vani a neki ka nebu
Ostala je samo fukara i raja
I mi s njima na bjelome lebu
Ista ploča, ali druga strana,
Udružena zavjera CIA-e, Vatikana,
Štedišama su opet oteli devize,
Zauzvrat su dali stručne ekonomske analize.
Ober prevarant! Prvi srpski fabrikant,
ako treba biću Kant, Aristotel, Hegel,
Klark, jer plivam u mutnom kao šaran,
poslovično kvaran, ne trepnem nijednom
dok ga varam…
ne primajte nikog u svoja kola
komunicirajte telefonom
ugradite duple brave u stan

Napredna inteligencija išćerana iz zemlje,
Na njihovo mjesto ispuzalo podzemlje.
Poštenom čoveku je ostalo samo da plače,
Ili za vešanje da kupi kanapče
Kao utjeha nam je ponudjen lotto, sportska prognoza,
Radiostezija, horoskop, hipnoza
Ako je zemlja čamac, znamo ko je kapetan,
Što smo bliže brodolomu on je više sretan.
Duboko uveren kormilari u mnogosedu,
Dok on sere, veslači govna jedu
Na ovim prostorima kad nesto ne valja
to se ne daj Bože nikad ne popravlja
no ruši majstore odma do temelja
preduzimačima vazda berićeta i veselja.
O Lord vud ju baj mi dva’es deka mortadele?
O Lord vud ju baj mi nepromočive zimske cipele?
Hoštapleri su pokrali sve imaju u kola ugrađenu klimu.
O Lord kupi mi metar drva da prezimim zimu.
O Lord…
Ovo su nesigurna vremena..Miki, ostani kod kuće…
Suze moje prave stalaktite, zašto nema našeg Tite…
Amerika i Engleska biće zemlja proleterska.
Jebo vas ja, lično i personalno!

*U ovoj ilustraciji zbivanja u mojoj glavi korišćeni tekstovi onih koji su tu psihodeliju vazda znali da opišu bolje od mene: RAMBO AMADEUS, BEOGRADSKI SINDIKAT, AZRA.
Fala im. Bez njih bi teško vikend pregurala. A i život, kad bolje razmislim….