Tatjana je za sve kriva

Taman htedoh detetu da pokažem za koga ću da je udam, kad mi puče internet…čudna mi čuda. Slegoh ramenima i aj’ napolje. Hodam novom ulicom (koju treba da otvori Mrka, jedne noći u decembru kad će  biti hladna zima…petsto dana posle roka….eee, Slobo, brate rodjeni….k’o Staljin bi’ ja to: na bandere!) elem, hodam ja tako i kao i obično kad sam u trenerci obuvena sam u skečersice, crne, sa sivim krznom k’o zeca da sam odrala, visokim đonom, sivim pertlama i cirkonima. Kičerica toliko da sam se zaljubila u njih još prošle godine čim sam ih spazila i kupila ih na potvrdu koju sam iskijavala pet meseci. Al’ mi nije žao: da nisam, sad ne bih mogla da gledam u stopala kako meko i nečujno gaze po novom asfaltu, u pertle kako odskakuju pri  svakom koraku i cirkončiće koji se presijavaju na suncu.

Buljeći tako u tene i nov asfalt videh još i: dva lepa kamena, jednog miša, crknutog na mrtvo ime, šišarku, spljeskanu i opušak. Još niko nije stig’o da upljuje asfalt, i nos da istrese, imalo bi se tu videti…khm.

Idem da se rasipam: udjem u market, kupim dve kutije cigara, ceo ‘leba i Dorinu Ice. Za sve pare. Nek sam živa i zdrava. Pođem nazad do kuće pa se vratim. Otac. Hrana. Aha. Zabranjena poseta, dodješ samo u neki hodnik gde predaš kesu, kad god pitaš je l’ dobro oni kažu jeste, i da nije – jeste, ti se usereš od tuge i opreš dobro.

«Ma šta te briga, nije bre zaslužio ni da ga pogledaš», najčešće je od lupetanja koje slušam. Nije zaslužio. Al’ ga volim. Moj je. Što? Je l’ zabranjeno da voliš nezasluženo? Je l’ po toj logici i ja moram da zaslužim da me voli neko? Čime sam zaslužila da me voliš? A?

Tišina. Pa naravno.

Živim okružena ljudima kod kojih sve mora da se zasluži. Jebiga. Ja numem. Ni tako da živim, ni da zaslužim. Mnogo sam čitala Puškina kad sam bila mala. Jeb’la me Tatjana sa sve Evgenijem.

Rešila sam: ona mi je kriva za sve u životu!

Ljudi kad neće da krive sebe, nađu drugog pa im kriv. Meni ona kriva. Tako sam u mogućnosti.

I tako ja idem i igram preferans sama sa sobom. Može se. Majkemi. To je viteška igra. Ko ne igra prljavo. Ko igra kretenski provale ga, posle niko neće s njim. Ja sad igram bez aduta. Ako me usere betl biće dobro. Ako neko ne stisne petlju da mi ide kontru. Da saopštim značajno: «Betl nema pad.»

A ako škartam pad? Jbg. Karta je kurva, izvin’te me što psujem…a betl najzajebaniji za najavljivanje.

Dovukoh se do kuće. Na terasi svetli od noćas sijalica. Ccc…rasipnica, nisam ugasila. E, baš i da je jebem! Udjem, iako je dvadeset stepeni sidjem u podrum i podložim. Kotao bubnji. Rasturam bre danas koliko sam dala sebi na volju…otvoreni prozori i vrući radijatori, sijalica na terasi, kupila dve, eeeej, dve pakle cigara i sad reko’ da slušam malo muzike…i da nastavim da se igram. Po svojim pravilima.

Samo još da ih utvrdim, jebiga.

Tovar, svemogući i berberin

Pravila sam tako jednog avgustovskog dana sedamdeset šeste rakljicu sedeći na betonskoj ogradi koja je razdvajala baštu i stazu do kuće, tu iza kapije, odmah pored šimšira koji mi deda Nidža nije dao ni da pipnem jer ga je rezao da bude k’o lopta, a ja ga čupkala uvek, kradom i baš u inat.

Bosim nogama ušljapkavala sam poslednje ostatke toplog letnjeg pljuska: nešto nalik na baricu, il’ više k’o da je drug Boga dobio kijavicu, ako ćemo pravo, pa malo poprskao i moju ulicu.

Izvirivala sam kroz rupe na betonskoj ogradi koja je u to vreme kad svi podjednako nismo imali menjala vrhunac luksuza koji se danas zove kovano gvoždje, očekujući bandu:  kum Jova, Džoni, Marko i Deja, da prvo isprobamo rakljice, pa posle da se gadjamo kamenim kockama koje su putari povadili iz ulice da bi je asfaltirali.

Dva bedema kamenja ležala su na razdaljini od desetak metara na sredini raskopane ulice pune zemlje i blata  izazivački imitirajući neosvojive tvrdjave.

Posmatrajući iz udobnog betonskog skloništa prolaznike mozgala sam o čemu li misle…da li im se iste stvari vrzmaju po glavi, znaju li, čuju li moje misli, i što li ja ne čujem njihove misli, da li bi od tolike buke mogla da mi se rasprsne glava, i kako i zašto ne vidim u šarenim slikama svog detinjeg i njihove, tudje, svačije živote?…mislila sam da se ta moć dobija odrastanjem. Da kad ljudi odrastu misle zajednički, čuju, vide, makar osluškuju misli onih drugih i da samo i jedino tako svet funkcioniše, i da se zahvaljujući tom svemogućem, kolektivnom mišljenju zemlja okreće, zvezde trepere i pada kiša.

Nisam tada znala koliko je opasno filozofirati. Imala sam šest godina i um otvoren za svakojake, moguće i neverovatne ideje podjednako. Ništa mi nije bilo čudno, strano, neizvodljivo. «Nemoguće» nije postojalo kao pojam. Sve je bilo moguće, mislila sam, i jedino pitanje koje sam postavljala naglas i u sebi bilo je «Kako?».

Marko me trgao iz razmišljanja počupavši me za kosu, cereći se onako musav kroz kapiju, u jednoj ruci držeći pregršt crnih bobica iz žive ograde. Iz džepova su mu izvirivali komadi raznobojnih žica i cevki nekih: «Ae pravimo duvaljke, nabro sam bobice u školskom!»

Jova se već gegao preko ulice, k’o Dok Holidej. Kako je to zgodno, mislila sam, kum mi živi preko ulice i istih smo godina. Samo je jači. Kad me je žvajznuo patikom preko usta tog proleća nosila sam ožiljak na usni mesec dana. Kum Mirko ga obeležio sa dva austrougarska podnarednička šamara, pa smo bili jedan jedan. Dobio i on ožiljak. Posle smo jeli tikvanik i smejali se. Smišljali nadimke za njegovog i mog oca koji nam niiišta nisu dali da radimo što smo voleli. I navijali su za «Partizan». Tad smo smislili da postanemo Zvezdaši. I svirali gitaru skačući po kauču u dnevnoj sobi uz Boru Čorbu. Slomili kauč. Dobili batine. Jebi ga. Stanje redovno.

Desetak godina kasnije smo stvarnički bili navijači i gledali utakmice zajedno. Postavka ista.

Oni su svirali solo i uporno pokušavali da me nauče da sviram bas gitaru. Prop’o im pokušaj al’ sam prošla k’o vokal. Džoni pevao kao Džoni sedeći sa gitarom medju ispucalim prstima baš ispod Jovinog radnog stola, imao najbolje ocene u školi i uvek nosio različite čarape. Jova i ja smišljali tekstove. Glupe, naravno. Deja otiš’o u Kamenicu u školu za murijake, a Marko nas samo gledao. Najmladji.

Slušali smo rok, čitali Hesea i filozofirali. I dalje. Najviše smo voleli paradokse, izvlačili teorije, svadjali se oko toga može li svemoguće biće da stvori nešto što ne može da podigne, u stvari čitali pa prepričavali, krali i upijali tudje ideje, trudili se da postanemo pametniji, da otkrijemo tudje misli, povežemo se sa njima…ma…jeli govna. Ladna. Al’ prijala.

Danas mi se nešto vratiše misli na paradokse. Na Buridanovog tovara, na berberina, na…ma na svašta.

Na primer na to da Jova i ja danas razgovaramo uglavnom ćuteći i gledajući se uz kafu, ne treba nam mnogo reči, a i nemamo kad da ih izgovorimo, svi okolo pričaju u glas, pa nas od tudjih misli sve pritiska i čini nam se da će nam se glave rasprsnuti. Na to da želimo sad da malo ne čujemo te, tudje misli.

Na primer na to da je Džoni besmisleno mrtav već dvadeset godina, uzaludno protraćivši andjeoski glas i britak um u pokušaju da bude deo društva u koje se nije mogao uklopiti, ubijen u jurnjavi policije za narko-dilerima. U džipu narko-dilera čiji je potrčko bio. Sin kapetana policije.

Na to da Marko ima treš ženu, razmaženu decu i svoj bend koji svira narodnjake…

Idem sad da sednem iza kapije.

Baš na isto mesto. Da posmatram prolaznike.

A možda popijem kafu ćuteći sa Jovom i napravim  rakljice za njegove klince…

ma voli te, samo se pravi…

Da nije Zelene ja se ne bih jutros probudila razmišljajući o lavorima i seksu. Lepo bi’ lagano ispuzala misleći o …..aha, važi.

‘Ajde malo da se ne lažemo. Ili, evo, makar ja neću da lažem, a ostali kako ‘oće.

Neću sad da izvlačim statističke podatke koje svi znamo o procentu koji industrija (mislim skoro sva osim teške metalurgije ) zaradjuje na i u ime seksa, o tome da je seks osnovna poruka reklama bez obzira na to da l’ prodaju čokolade, sladolede, gume za auto, kukuruz, mobilne telefone, da su najposećenije stranice na web-u o seksu, daću Vam konkretan primer: još mi je najtraženija ključna reč na blogu seks (odma’ za njim slede «lepe pičke» ) a najposećenija stranica po blogstats-u ona o seksu, a priča em i nije neka em je plitkoumna, odnosno zabavna.

I misilm da je ključna reč zabava. Seks je brate mili straaašno zabavan. I zato se upražnjava. Sve ostalo je šminka.

(Ovde, naravno, ne mislim na ono kad se zaljubiš pa otkineš, te su mi stvari u glavi apsolutno odvojene i uglavnom imaju malo veze sa seksom, više sa maloumnošću, mislim na povremeni seks, usputni, seks bre sa nekim ko se dobro seksa po tvom cenjenom mišljenju pa si baš rešila da to radiš sa njim s vremena na vreme)

I tu je glavni deo mog razmimoilaženja sa mišljenjem Zelene u dotičnoj priči.

Il’ je ona previše romantična il’ sam ja previše surova, il’ sam dečak, jebemliga, tek, mislim da se ti lavori i lavorke dovaćaju samo i jedino zbog dobrog karanja, a sve ostalo je foliraža.

Jer je ovo Srbija. I jer je sramota da uživaš u dobrom karanju ako nisi, makar prividno, milion posto zaljubljena u dotičnog i ne nameravaš da ostaviš i mamu i tatu i muža i mačku i baštu i vikendicu i svoj kompjuter zbog njega. Aha, kad bi se gadjali tramvajima. Zabole me da se rešim svog života zbog seksa, kad mogu da imam i jedno i drugo.

Kakva bre njegova žena? Kakva crna druga žena? Ma de me zabole za njegovu ženu, neću da ga ženim, ‘oću da ga…je l’. Dok dobro radi ono za šta je zadužen ne interesuje me njegova tužna priča. Nismo mi drugovi bre! I šta imamo mi da pričamo, ako bi mog’o neko da mi objasni?! Njegovo je da radi i da ćuti. Ako ću da pričam imam prijatelje, imam i vas. Zabole me sa njim da pričam!

Kad sam našla 2 u 1, i da ume da radi i da ume priča, ja ga oženila brate. I to mi sad u ovim godinama mnogo. Povremeno dodjem u napast da i njemu kažem da legne i da ćuti. I sad još sa nekim treba da pričam kad bi se okrenula na drugu stranu da zaspim slatko i da me niko ne dira? Jok, i da ga mazim posle seksa možda?!?

I romantične poruke da mu pišem?

Ma važi. Evo saću. Samo tetki da odnesem lek.

Pa da li vi muškarci stvarno mislite da žene posle fenomenalnog i apsolutno neprevazidjenog seksa sa vašom personom misle samo na vas?!?

Evo, ja ću da vam kažem: ne misle bre, samo vas lažu.

Misle šta će sutra za ručak, kad će plata, kad imaju zakazano kod frizera, misle «jojopetkišamamujojjebemateksamopralaprozore», misle «jojštojetupavaldobrosekaraštetadagašutnem», misle na muziku, knjige, fudbal, abrove, misle isto što i vi. Il’ najsličnije moguće.

Al’ vas lažu ako vam kažu da misle samo i isključivo na vas, i da su ‘tele da se zanesveste od karanja kakvo nisu u svom veku doživele, i sve vas tako nešto lažu jer znaju da to volite da čujete.

Jer je to deo igre.

Opet da bi bilo zanimljivo.

I da bi se pravile da se nisu do’vatile sa vama samo zbog seksa, nego kobojagi i zbog ljubavi. Jer u Srbiji su muškarci koji se seksaju samo zbog seksa jebači a žene koje to isto rade iz istih razloga kurve. Ako to rade kobojagi iz ljubavi onda su samo glupače.

Lakše se podnosi valjda da budeš «jadna glupača koja misli da će on ženu zbog nje da ostavi» nego da budeš «kurva». Aha.

I tako žene glume glupače, a vi slobodno budite jebači, niko vam ne brani…samo se ne zanosite.

Lažemo vas bre, više nego vi nas.

Pa me sad slobodno za ovo razapnite, zabole me, još nisam popila celu prvu kafu…

Samo mi pre toga odgovorite na jedno pitanje: kad bi znali da ćete sutra da ‘mrete od nekog prasećeg, magarećeg il’ veveričjeg gripa, šta bi ste poslednje uradili u životu: pročitali dobru knjigu il’ se dooobro pojebali?

Fala na pažnji.

 

Kaja je došla kući

Ključ za trostruku bravu koja nema šta da čuva zaškripao je u ulaznim vratima. Kaja je došla kući. Kako ta rečenica zvuči divno i konačno:
Kaja je došla kući.
Šta to, dođavola, uopšte znači?
Znači da je Kaja prošla kroz golootočki špalir pogleda babetina iz komšiluka koje vole da zaviruju u kesu i čija se vrata oglašavaju tihim „škriiiip“ kad Kaja dovuče pijanu guzicu, na primer, u četiri ujutru ili je neko doveze autom u četiri popodne, i to na primer.
Nakon inspekcijskog bapskog špalira koji je nekad boleo do kurca, a sad je za njega boli kurac, Kaja je preskočila kapiju, onako fore radi, sa štiklama, tašnicom i svim ostalim, i da, došla kući. Unutra je bilo ledeno, naravno. K’o u jebenoj grobnici, pomislila je i stresla se.
Klimu nadrkala na dva’es osam. Bacila pogled na korpu za mačke u kojoj već dva dana nije bilo nikog. Ni jebenu mačku ne umeš da sačuvaš, glupačo, opet je pomislila, pošto je kuća bila prazna, pa nije imala sa kim da razgovara.
U razgovorima sa sobom Kaja je jako često koristila reč jebeno, valjda zato što je ona najbolje oslikavala sve što se poslednjih godina dešavalo u njenom životu. Ili možda bez razloga. Svejedno. Dopadalo joj se da je koristi. Korak sam bliže hrabrosti, osećala je, kad god upotrebim J reč. Mada, ko me pa čuje u praznoj kući. A i ne pričam čak ni naglas. Psuješ u sebi, Kajo, jebeni kretenu!
Tako, vodeći više nego zanimljiv razgovor sa sopstvenom personom, odvukla se do kuhinje, svlačeći se usput. Jednom nogom, majmunskim pokretima, svlačila je sa druge nogavicu pantalona i čarape istovremeno. Stavljala je kafu, vadila led iz one posude u zamrzivaču u kojoj se jebene kockice lepe i nikako neće lepo da ispadnu, i sipala ga u onu čašu, skidajući uvežbano jednom rukom sako i košulju. Dohvatila je iz vitrine flašu Grantsa. Ide lepo uz indijski orah i kafu. Nasula je i kiselu.
Jebeš viski bez ledene kisele vode. Skoč end soda, pliz.
Odšetala je sa čašom u ruci i u gaćama do spavaće sobe da pronađe nešto za po kući dok joj ne uzavri voda za kafu. Volela je da šeta tako po kući, zaviruje po ćoškovima kao mačka, k’o da će u njima pronaći nešto novo, čega jutros, dok se spremala za posao, nije bilo. Volela je, u stvari, da bude sama.
Jaku kafu, bez šećera, sipala je, sasvim polako, u ogromnu šolju bež boje za toplu čokoladu, na kojoj je, o ironije, pisalo SWEET HOME***for the pure and simple living.
Baš to joj je oduvek i trebalo. Pjur end simpl livin’.
Sela je za računar, otvorila folder Kad sam govno, pustila U have killed me, stavila slušalice i zapalila cigaretu. Gutljaj kafe, pa kisele vode, zatim rezak ukus viskija. Opustila se. Prepustila. Nasmešila.

Kaja je konačno došla kući.