Jedan život i mnogo malih, svakodnevnih smrti

«Milka, požuri, kiša će jebotebog!»

Milki se uglavnom jebe i za njega i za kišu, i što mora svekrvi na zadušnice… »Neće, mili, neće, javili tek za popodne!»…i čeprlja nešto po bašti.

Krovovi se podvili pod težinom dana. Palo im nebo na leđa.

K’o i Kaji.

Pije kafu. Sluša ptice kako dozivaju u panici jedna drugu, valjda isto džvanjkaju nešto oko kiše i Boga, šta li. Mačak koji se noćas uvukao kroz prozor udobno sklupčan spava na mestu gde su noću Kajina nemirna stopala. Ona svu noć nekud ide. Tako joj kažu. I ona veruje, jer se budi umornija nego što je legla. Mora da noću priča, viče, pešači, trči, sigurno je tako. Kaja prođe kraj sobe, virnu unutra…nije je ni pogledao, zna da će ga danas pustiti da spava gde hoće…Kaja danas sve pušta…niz vodu i kako ko hoće. Čak je ni Milkin kreštavi glas ne nervira danas. «Neka je, nek živi, jebem joj život usrani. Nek živi…ja ne umem…»

Juče je Kaja išla da se šiša. Sedela je u frizeraju, mirno pila kafu, čekala svoj red. Buljuk dugonogih devojaka premeštao se sa stolice na stolicu i čavrljao o haljinama, frizurama, momcima.

«Jaooo, Olja, što ti je leeepooo!»

Kaja podiže pogled i ugleda devojku, izvajanu crnku duge kose koja se u loknama spuštala do pola ledja. Tek kad je njena noga u papučama sa visokom štiklom, desetkom, zakoračila u njenom pravcu, susrela se sa njenim očima…»Teta Kajo..je l’ mi stvaaarno lepo?»

Detinji osmeh i prelepe oči Nedine drugarice iz vrtića odsekle su joj kolena. «Prelepa si, dušo moja, bićeš najlepša na maturi…ne brini.»

Dobila je poljubac koji joj je zapekao obraz i stisla je srce najčvršće što je mogla da ne zaplače pred tom decom koja su zvala taksi, momke, roditelje, nekoga, besomučno telefonirajući sa svojih roze, plavih, zlatnih aparatića, presrećne što se škola završava i što idu na maturu i što će onaj da pogleda u ovu, a ovaj u onu, i…

«Stig’o mi je taksi, odoh, ćao, dođite da nas gledate sutra ako možete, baš bih volela….» odcvrkuta Olja i izlete iz salona. …

«Ne mogu, zlato moje, moram Nedi da odnesem cveće…» pomisli Kaja i iznenada oseti kako je umrla još jednom.

Zovem se Kaja – nastavak

2000.

Ćao. Zovem se Kaja. Trideset mi je godina i imam sve! A? Kako zvuči? Jeeebeno dobro! Aj’ da vidimo šta to imam: imam, za početak, Nedu. Divnu desetogodišnju devojčicu koja je ja, samo mala. Uf, na tome ću morati da poradim, ne bih baš da bude ja. O njoj sam već pričala. Onda imam divnog muža koji me voli. Malo li je? Jeste. Zato imam i divnog tudjeg muža koji me isto tako voli. I treba da me voli, naravno da me voli: lepa sam, pametna, sposobna i dvadesetak godina mladja. I ja bih sebe volela da sam na njegovom mestu, majke mi. Dobro, i o toj dvojici gadova ću kasnije. Šta još imam? Imam divan posao, odlično plaćen, koji me ispunjava i pruža mi nezavisnost i sigurnost. O samopouzdanju neću ni da pričam. Imam sestru Ivanu, mladju, i ona je daleko. U stvari, mladji brat retard je rešila da zapiči čak u Australiju, obećanu zemlju, ne može da se pegla, kako kaže, sa nama, matorcima. Tu podrazumeva mene i roditelje, je l’. Imam i njih. Bogat je danas čovek koji ima roditelje. Tako kažu, a ja im verujem.

1986.
«Kajo, sine, stig’o sam! Vidi šta ti tata doneo!»
«Uuuu, jeeee, kakva haljina! Jao, pa ona se otvara kad hodam! Vidi čipku! A šta je to? Jao, tata, ovakvu muzičku liniju nema niko! Ni-ko! Ima dva deka!? Pa ti si srce!»
Svi moji drugovi, jer se ja uglavnom družim sa muškarcima, kažu da mi je ćale pravo srce. Kod mene mogu da piju kafu i da puše. I da psuju, i sa njim da gledaju fudbal, a on uzme ceger i ode po pivo. Za sve. Znaš bre ti šta je to kad imaš šesnaest godina?! Dar sa neba. Onda se uveče, kad se dovučem iz škole ili sa treninga, pokupimo i odemo u grad. Samo, oni ne znaju da nisam nikad sama u gradu. Prati me Radovan, najmladji stric. Kao da ga ja ne vidim. Ne smem ni sa kim nepoznatim da stanem, a ako popijem djus-votku najebala sam kad dodjem kući. Radovan je ovejana lopurda, druži se sa mafijašima, i istetoviran je k’o Stripoteka. Klinci mu plaćaju pivo samo da gledaju tetovaže. Bio je u zatvoru u Nišu, nekoliko godina. Kažu, robijao jer nije hteo da izda ekipu. Ko zna za kakvu pizdariju. Neki kažu razbojništvo, drugi tvrde da je bilo silovanje. Ja ne tvrdim ništa. Osim da je kreten. A kad ga je moj ćale izveo iz zatvora, kupio mu na kredit novo odelo i opravio ga u narod, Radovana su jedne noći odvezli u hitnu dok je golim rukama u stomak vraćao prosuta creva. Nije hteo da kaže ništa, al’ se priča da ga na nekoj raskrsnici sačekali oni isti pajtosi zbog kojih je robijao, da ga overe za svaki slučaj, da ne prolaje. I preživeo je i to. E, taj Radovan je mene uvek pratio i čuvao. Danju radio normalan, dnevni posao, noću bio izbacivač u diskoteci. Ženio se više puta. Poslednji put unesrećio jednu pet godina stariju od mene. Al’ ga zajebala i pobegla mu. A pretposlednji….ma, pričaću vam.

Uglavnom, moj tata je za sve bio srce. Al’ kad sam se tu noć vratila iz grada nije bilo ni njega ni muzičke linije. Odneo da proda. Za rakiju. K’o i sve, po običaju. Kad sam ga sačekala onako tužna i besna dobila sam šamarčinu i «M’rš u krevet, to je moje, mogu da radim sa tim šta ‘oću. I ti si moja, ako rešim mogu da te ubijem, je l’ znaš?». Znam. Oladi bre. Keva plakala. Ona i onako ništa drugo i nije znala da radi u kriznim situacijama. Odma’ u’vati i plače. Jadna. Ja se svadjam, ubedjujem, pričam, on psuje, preti il’ me bije, ona plače. Jebote, ja bi ubila da mi majmun takne dete. Al’ ona jadna plače. Šta ćeš, lepo govorila moja nana: «Ćero, pusti, ona jes’ moja, al’ uvek bila malo marljiva iz glave, nema od nje vajde». Što se kasnije pokazalo kao poootpuno tačno. Al’ ima jedna stvar koja me uvek čudila: nju nikad nije bio, majku mu. Valjda znala dobro da plače. Mene redovno. Udari me onom ručerdom direktno u glavu pa čeka. Valjda da plačem. Evo ti ga kurac baš da ti ja zaplačem. On opet. Krv curi iz nosa, ulazi mi u usta. Lepljiva, odvratna, slana. Ja ćutim. I tako dok ne odustane i otera me u sobu. Ja plačem posle, kad me ne vidi. A inače je mnogo voleo da se hvali u društvu, najčešće predamnom, kako sam najbolji djak, dobar sportista, lepa, pametna, tatin ponos, i da me ni-kad nije udario. Nije imao, kaže, potrebe, toliko sam dobra i tako me lepo vaspitao. ‘Ajde važi kad kažeš. Neverovatan tip. Zaklela sam se sebi da će moj muž biti drugačiji.

1990.

I bio je. Janka sam upoznala u toj muškoj ekipi sa kojom sam se muvala po bazenu i gradu. Čim sam ga videla dobila sam poriv da ga povredim. I ta želja nikad nije prestala. Valjda zato što je u svemu bio tako prokleto savršeno ispravan: nije pio, nije pušio, nije jurcao fufe okolo, nije zaboravljao svoje obaveze, bio je dobar momak. Uvek. I ostaće dobar momak do smrti. I jer misli da me ne zaslužuje. Zato ga i volim. I mrzim. Jer je bolji čovek od mene, a toga nije svestan. Definitivno. Jer sve kao razume. Ma šta ti koji kurac razumeš, jebote?! Nemaš ti pojma, prijatelju. Ne treba ti mene da držiš za ruku i drhtiš, treba da me zalepiš za zid, zadigneš mi suknju, iskidaš gaće i pojebeš. Al’ se onda ne bih udala za tebe. Je l’ tako? Jeste. I treba da skočiš u kafiću kad vidiš da se gledam sa nekom budalom, polomiš njega i kafić i napraviš skandal. A ne da mi objašnjavaš kako bi to neko drugi na tvom mestu siiigurno uradio, al’ ti me znaš i voliš pa nećeš. Jok, šišarke. Ti si savršen. Ja sam govno. Ol rajt. Udaću se za tebe. I jesam. Ćale ispustio kašiku u supu, pošto smo mu rekli usred ručka. Lepši prizor ne pamtim. Mama umal’ ispustila dušu, tri dana izvršavala samoubistvo pošto nisam obavila sve što su oni isplanirali, al’ posle odustala. Više volela sebe neg’ moj fakultet. I tako sam prvo dobila Janka a onda Nedu. I nisam se pokajala…sve dok…nisam srela Bogdana.

2000./2008.

Bogdan je prokleto dobro znao kako sa mnom treba. I da se razgovara i da se živi. Čim smo se pogledali navalili smo jedno na drugo kao zveri, ostavljali ugrize i modrice i na telu i na duši, borili se bespoštedno i uživali u toj borbi. Znao je da me zatvori u sobu i po tri dana me je hranio, ljubio, kupao, oblačio, svlačio, milovao, govorio mi najnežnije stihove i najlascivnije gadosti, predavao mi se potpuno i divljački me uzimao. Voleo je da igra igrice, da me predstavlja masi nepoznatih kao svoju ženu. Što uistinu i jesam bila. Ruku na srce, nikada me niko nije posedovao, osim njega. Potpuno i u svemu sam mu pripadala. Nisam hodala, nisam doticala zemlju, levitirala sam. Bio je i ostao faca, moćan, zgodan do bola, snažan, džentlmen i brutalan, seljačina i frajerčina, ljubomorna svinja i romantični ker, jedini muškarac čiji mi je intelekt imponovao, ikada. Znao je dobro da vara na tri karte. Da me uzdigne u nebo pred hiljadu ljudi, da napravi od mene roba u krevetu. Ja sam vraćala istom merom: ujedala za dušu pred svima, prela kao mačka jedan na jedan. A onda je rekao da će umreti ukoliko se ne udam za njega. I tu smo završili. Umro je za mene jer nije bio spreman da umre zbog mene. Meni nije bio potreban muž. Njega sam imala. I volela, jebi ga. Može čovek da voli više osoba u isto vreme, na različite načine. Časna reč. Volela sam i Bogdana, samo, on je morao da umre da bi moja ljubav prema njemu preživela. Lomila sam se i kidala, unezverena i izbečena kao zverka saterana u ćošak, il’ k’o kad ono farovima osvetliš zeca na putu a on se ukoči, nema kud. A onda je Janko, pun razumevanja, i vrlo pronicljiv, ne praveći ni jedan pogrešan korak, kao i obično, jednostavno i smireno, dok smo pili popodnevnu kafu u bašti pored koje je Bogdan za tih pola sata projurio samo pet puta, skupio snagu i konačno pitao: «Dobro Kajo, da li si se zaljubila?». «Jesam», odgovorila sam, jer njega nisam nikad lagala. «I šta misliš sad? Radi šta god hoćeš, samo me ne ostavljaj, molim te». «Neću». «Pa šta ćeš onda?» «Kako sam se zaljubila, tako ću i da se odljubim». . A onda sam iščupala svoje srce, bacila ga na pod i zgazila ga.I održala sam obećanje. Obećanja treba uvek održati, pa po cenu da umreš. Odma’. I ja sam umrla odma’, tad. Jednom od bezbroj puta. I uspelo je. Odljubila sam se za ovih koliko godina. Valjda. Baš me juče Bogdan zove i pita me hoću li da nešto odradimo zajedno. Naravno da hoću. Hoću li da se udam za njega već jednom? Naravno da neću. A da se ljubimo malo? Možda. Malo. Ne znam. Više ne znam šta hoću niti ko sam. Znam samo da me on više ne boli. Zakopala sam ga. Odavno. Kao i sebe. U najdublju grobnicu koju sam u sebi uspela da pronadjem. Zajedničku. Ali je on umro samo jednom, a ja sam od tad umrla bezbroj puta. Ne zbog njega. Najmanje zbog njega….

****sva autorska prava svih tekstova o Kaji su zaštićena u Agenciji za intelektualnu svojinu. Ja neću k’o Konstantin da brišem blog, nego ću nekom da jebem mater i preko suda i licem u lice.Pozdrav,

Ja.

Zovem se Kaja

***
Često tako pobegnem u osmeh. Mnogo puta dnevno, u sred dernjave u kancelariji, na primer. Ponekad tokom obične nabavke u dućanu. Ili dok hodam ulicom u divan osunčan dan. Čak i kad susretnem klince koji, na putu iz škole, veselo grakću. Naročito tad. Svaki put kad odlutam razlijem se u savršen, harmoničan osmejak. Umirim. Potpuno. Zamislim. Prigrlim tu misao i ne ispuštam je minutima. Izmaštam je do kraja. Zadovoljno. Ljutim se u sebi kad je prekinu. Često ja tako.
A misao je genijalno jednostavna: probuditi se mrtav. Jednostavno otići na počinak, zaspati i probuditi se; samo mrtav. I uvek se silno razočaram što se tog jutra mrtav probudi neki drugi čovek, cvet, neki miš probudi se svakog jutra dobivši moju smrt. A ne treba mu. I tako svako dobije tačno ono što mu ne pripada. Nema pravde na svetu.

***
2005.

Zubima mu je presekla vene i okrečila stan u crveno, a on i dalje nije prestajao da priča. Drobio je i trtljao, mleo i pljuvao svuda okolo dok mu je posluživala rakiju i kafu, gorču, sa nekoliko kristalića šećera. Sela je preko puta fotelje u koju se taj sedi brkati čovek staklastog zamagljenog pogleda koji je sebe nazivao ocem udobno uvalio i rešavao očas posla njen život dok je ona uobičajenim pokretom nepostojećim noktima palca i srednjeg prsta čupkala nervozno gornju usnu i razmišljala:
«da, baš takav izraz na licu mora da je imao svemoćni Zevs rešavajući jednim pokretom dlake iz brade probleme jebenih smrtnika. Dok i on negde usput, po naredjenju istorije, nije umro. Blago njemu. Nije primoran ovo da sluša. A što li ja slušam ovo svakodnevno? Zar ne bi bilo jednostavno divno šokantno da sad ispružim srednji prst, kažem mu da je jedno veliko ništa koje poslednjih milion godina drži predavanja o životu umesto da ga živi, i pitam ga konačno šta znači kafa sa «samo zrncem» šećera…mada znam, to je ona kafa koja nikad neće biti dobra kad je skuvam. Šećera je uvek previše. Nikad premalo, ma koliko se trudila. Valjda da ne bi moglo da se ispravi jednim običnim jebenim dodavanjem. Uvek ga je previše, čak i kada ga nema uopšte. Zato što šećer nije višak. Ti si višak,Katarina, jebena budalo. «

2000.

Zovem se Kaja. Trideset mi je i imam, kao, sve. A u stvari, kad malo zagrebeš, nemam brate puno toga zaista. Osim Nede, koja mi i jeste to sve. Jer, Neda je jedino stvorenje koje me bezuslovno voli. Posle mog deda Mike…. Vidiš, ja sam ti spolja gledano kao mnogo komplikovan lik. A u stvari tražim od života samo jedno: bezuslovnu ljubav. Ne ono: mama te voli što si lepa i dobra, tata što imaš sve petice, muž jer dobro kuvaš i rasturaš ga u krevetu…nego ono: volim tebe. Zato što si ti. Onako. Nemam pojma zašto. Lepu, ružnu, našminkanu, razmazanu, čupavu, ludu, nasmejanu, pijanu, ono: voleću te i ako dobiješ Alchajmera za Božić, rak za rodjendan, ako se šlogiraš i završiš balava u kolicima, ako me zamrziš ili zaboraviš…onako. Obično. Tako ja volim. Tako očekujem i od onog drugog. Svakog drugog. Mnogo tražim? Misliš?

Razmisli da li bi onaj što sad sedi pored tebe i što je juče hvalio tvoje jebačke potencijale sutradan menjao tvoj pampers za odrasle il’ ti brisao dupe, čitao ti pored kreveta i pri tom te voleo. Vo-le-o! Da li bi? Iskreno? Bi? Zakuni se. Ja nemam muda. Mislim, možda bi u najboljem slučaju unajmio nekog da to radi jer «previše je to bolno, ne može, srce će mu prepući ako bude gledao» i povremeno me držao za ruku…al’ bi me mrzeo. Na kraju bi me mrzeo. Ili žalio, što je najgora varijanta. Ali voleo? Takvog nisam pronašla, još. To što bih ja svakom brisala dupe nije relevantno. Ne uzvraća uvek sudbina istom merom. Nije ovo ljubavni roman, ovo je život, pa ko nema muda da ga živi uvek može da se overi.

Nego, opet odlutah previše…uglavnom, jedino što tražim je bezuslovna ljubav. Jer ja tako volim. I nikako drugačije. U suprotnom, ne bi mi ostao niko za voljenje, je l’. Volim roditelje uprkos tome što su poootpuni, ali potpuni kreteni kojima je na vreme trebalo zabraniti da se razmnožavaju i gaje decu. Volim ih potpuno i iskreno iako me zovu samo kad im nešto treba, seru po meni kad god im se ukaže prilika i sete me se samo ako ima neki tepih za ribanje il’ nešto da se završi pod obavezno. Ne zovu me nikad onako, samo na kafu, il’ «’ajde Kajo svrati na ručak», il’ ne daj bože da pitaju kako sam. Ne kažem da me ne vole baš uopšte, naprotiv, vole oni mene kad god aportiram, pomaze me po glavi, kažu «dobra Kaja» i daju kocku šećera…vole kako umeju. Valjda im fali neki kod, il’ ja mnogo očekujem, pojma nemam. Ali sam ja njih volela i kad su urlali na mene, i kad su me tukli do krvi, i kad su me ostavljali da se davim u sopstvenim govnima i uvijam kao crv a ni prstom mrdnuli nisu da pomognu. I voleću ih ma kakvi bili.
E, baš tako mene voli moja Neda. Samo što ja na nju ne urlam. I ne tučem je. Jesam, jednom sam je odvalila rukom pa sam plakala i izvinjavala se pola sata. Plakala i ona što ja plačem. Plakale smo na podu zajedno. Pa se ljubile i pričale da nećemo nikad više. Ko tu koga rodio, da ga jebem. Još me peče ta pljuska u pizdu materinu. A kako pa i da vičem kad raširi u mene one srneće oči čim nešto zagovna i dodje i izvini se k’o prava matora? Lepo kaže šta je usrala, izvini se i čeka kaznu. A za nju, kao i za mene, najgora je kazna kad jede samu sebe. Sto puta mota film, i ždere se iznova i iznova, k’o da nekome kuću upalila. Staru dušu ima to dete. I onaj sveznajući pogled, prozorljiv toliko da me nekad uplaši. Tako da ja obično kažem: «Samu si sebe dovoljno kaznila, ‘ajde ne slini, bilo šta bilo, idemo dalje». Obično onda izvučem singlice iz ormana, Iglse, Jadranku Stojaković, Ismetu Krvavac, Stounse, pričam joj o svakoj ploči, a onda puštamo do daske stari gramofon i pravimo žurku. Dok ne dodje Janko koga nervira glasna muzika. Jebi ga.

Uglavnom, Neda je moj jedini partner u bezuslovnoj ljubavi. I tako će zauvek ostati. Voli mene i moja sestra Ivana, stvarno, nekad pomislim da je i ona taj tip, to-ljubav ili crkni skote, al’ još nisam sigurna…a i nismo često zajedno…daleko je, jebeš skajp i telefon, za neke stvari mora se u oči gledati. Ali Neda je definitivno vidjena da pati zbog ljubavi. Jer i ona očekuje isto. Za sad sam ja tu…zna ona da smo ravnopravne, tako smo se učile od rodjenja, zna da ima prava da bude ljuta, da ima loš dan, da se zatvori u sobu i nadrnda Eminema do daske, da čita «Romea i Juliju» i slini, da obuva moje štikle i mažnjava nakit i šminku kad nisam tu, da dobije keca, zakasni sa engleskog, zaljubi se ako baš ‘oće, piše dnevnike i krije leksikone, zasere i greši, zna i da bih za njenu ljubav ‘ladno ubila…a šta posle? Kad prestanem da joj budem dovoljna ja. Hoće li naći muškarca koji će je voleti no matter what? Ili prijatelja? Uf. Ne bih o prijateljima…ionako ih je malo koji me trpe. I koji me nisu izdali. Izdaja je prokleto bolna stvar. Naročito ako te izda neko koga….ma da.

***
*sva autorska prava svih tekstova o Kaji su zaštićena u Agenciji za intelektualnu svojinu. Ja neću k’o Konstantin da brišem blog, nego ću nekom da jebem mater i preko suda i licem u lice.

Pozdrav,

Ja.