Ne(do)stajanje

Spisak onog što je nestalo i nedostaje:

  • 46 ključeva, raznih (uglavnom od kuće-a i šta će mi, nikad ne zaključavam)
  • 7 268 hemijskih olovaka (prebegle na neku od planeta iz Autostoperskog vodiča)
  • Zilion upaljača (nestali u procepu vreme-prostor-šupalj džep od tašne)
  • n+1 šnala za grivu (osnovano se sumnja da su još uvek u istoj)
  • 103 kišobrana (još uvek se vadim da ih ukrala Meri Popins)
  • 44 knjige (naravno, najdraže…za sve znam kod koga su, samo niko neće da ih vrati)
  • 30 diskova sa muzikom i 6 sa filmovima (važi primedba iz prethodonog pasusa)
  • Nekoliko stotina čarapa, rasparnih i po koja papuča(noću odnela maca papučarka)
  • Jedan par gaćica, klot belih (molim poštenog nalazača da to zadrži za sebe)

Osim stvari sa spiska nedostaje još i : nekoliko protraćenih godina, plus po koja noć pride, mnogo onog što je trebalo uraditi (ono što nije trebalo već sam uradila, i tako više puta), sve više dragih ljudi koji su zauvek nestali i nastanili se u nekoj drugoj dimenziji, sve više dragih ljudi koji kao da su zauvek nestali i nastanili se u nekoj drugoj dimenziji i ja kakva sam bila.

A, da: i par nick-ova koje su mi oteli u prolazu mi jako nedostaje!

Glasovi

Razmišljam već mesecima o ljudskim glasovima…šta bi bilo kada bih, na primer, bila lišena svih drugih čula…kako bih tada, na osnovu čega, poštovala, mrzela, volela, i uopšte procenjivala ljude sa kojima živim, razgovaram, družim se…kako to rade oni koji ne vide, koje ne zavarava vidljiva spoljašnjost, koji rasudjuju samo na osnovu onog što osete sluhom…i, ako imaju sreće, dodirom?

Pitala sam se….pa napravih eksperiment i počeh da osluškujem…zatvorenih očiju…onemogućena da vidim…samo da slušam…razne glasove…i počeh da prepoznajem neke nove, do tada neprimećene detalje…i shvatih da slepi često bolje vide….

I tako zažmureh i slušah svoje sagovornike…one koje čujem svakodnevno, a i one kojih se jaaako uželim…i primetih da ih jasnije čujem i bolje razumem širom zatvorenih očiju…počeh da im darujem boje i emocije…da ih vidim mnogo bolje nego kad im vidim lica… …neki lepi likovi izgubiše draž kad ih pažljivije oslušnuh…bučno, prazno i bezbojno…razočarah se…par falš tonova, proračunatih rečenica bez emocije… i pufff…gotovo..razlila se lepa slika…kao od kiše na pločniku u parku Meri Popins…

Neki pak glasovi koje njihovi vlasnici nazivaju grubim u stvari su topli, meki i baršunasti…kao zečije krzno…i blistaju u mom umu…svetle toplo, narandžasto…greju mi dušu čak i kada reči koje izgovaraju nisu nežne…iz njih izbija ljubav…čista, jednostavna, iskrena i ničim zaprljana… …mnogi glasovi dugogodišnjih prijatelja, bližnjih…onih koji se busajući u grudi zaklinju na odanost od njih nikad zatraženu, dok sam ih spokojno žmureći slušala, počeli su odjednom da zvuče kreštavo, lažno… papagajski…i odmah dobiše jed zelenu boju, mojim srcem darovanu…

I, na posletku, začuh crveno.

Zvonko i pevljivo…mazno i umiljato…veselo i razigravajuće…i nisu važne reči…važan je samo način, ton, boja i ritam kojim su izgovorene…muzika koju stvaraju takvi glasovi važnija je od teksta…tako crveno obojen glas obavija toplinom i mami osmeh…prepoznaćete ga tako što hvata ritam vaše duše…prati otkucaje srca…prepoznaje boju vaše tišine i suze vašeg osmeha…i nikad vam ga nije dosta…zalepi se nekako za vas i ma koliko ga gurali, taj glas nosite svuda sa sobom…u malom džepu srca sašivenom samo za njega…crvenom, naravno…

Želim vam crveno obojeni glas, od sveg srca, da, prosto rečeno, svaki put kad zažmurite i čujete ga, padnete na dupe!

Oči nas i onako uvek zavaraju….Samo čuvajte glavu…

Ja kad mislim to boli…

Članak u kome se piše o tome kako Teri Pračet planira svoju smrt samo je povod za ovu priču.

Razlog je mnogo dublji i kompleksniji. Nisam mogla na Twitteru da započinjem raspravu, malo mi i milion karaktera za sve ono što mislim i osećam povodom prava na izbor.

Kao i uvek, polazim od ličnog ka opštem. Moć navike. A i lakše mi da objasnim svoje stavove.

Da li ste ikada gledali svoje najmilije kako umiru u nastrašnijim mukama?

Ako jeste, vi ćete znati o čemu ja ovde, pa ovo i nije tema za vas, bićemo saglasni, verovatno, a to nije naročito popularno ovih dana.

Ako niste, da vam kažem: ja jesam.

I posle svega želim, o, da, da odem u „Dignitas“ kad budem imala love za to i dogovorim posao.

Potpuno svesno i čiste glave, posle dovoljno razmišljanja o tome.

Zašto?

Pa evo, ukratko i najosnovnije:

- Gledala sam kako mi pet meseci baka slomljenog kuka umire i moli onog odozgo da je uzme ako ima duše. Nije imao. Bila je u pelenama, dekubitima, lišena svakog dostojanstva, u bolovima, bilo je stid nas koji smo joj „pomagali“ što je gledamo bespomoćnu, nagu, u bolovima i ranama, i duša je bre bolela, odbijala je hranu, vodu, bila je zdrave pameti. Do kraja.

- Gledala sam drugu baku kako isto tako umire, od posledica masivnog šloga. U trenucima lucidnosti…ne mogu da prepričam molbe da je pustimo da umre ili da joj nekako pomognemo.

- Gledala sam oca kako boluje, muči se, pravi se da je dobro, da ga ne boli, da ne bi bolelo mene, kako u jednom trenutku suženja svesti od prejakih bolova pokušava sebi da prekrati muke nožem, kako se posle, pribran i sabran, kaje zbog toga, vera mu ne dozvoljava da sebi oduzme život, govorio mi je, a jedino što je iščekivao poslednjih meseci bila je smrt. Čekao je i želeo je. I dočekao je mučeći se. Poslednje što je rekao bilo je „Samo da zaspim….“.

- Na kraju, gledala sam svoje dete kako se gasi i nestaje mi pred očima. Deset meseci od dijagnoze uz koju ti lepo kažu da odeš kući i odvedeš dete i da čekaš da umre. Uz „utešno“ – „Neće je boleti ništa, samo će se ugasiti.“

Pored sveopšteg užasa koji je dovoljno nalik paklu da se više uopšte ne pitam kako on izgleda, nisam mogla a da ne pogledam stvari iz njene perspektive: četrnaestogodišnjakinja svesna da je teško bolesna i da joj nema spasa. Neko ko je planirao samo mesec dana ranije da upiše istu gimnaziju kao ja, jedne letnje večeri mi kaže: „Ako više ne mogu da živim normalno, ne želim uopšte da živim.“ Tu želju nisam mogla da joj ispunim i svakoga dana umirem iznova zbog toga što nisam bila dovoljno jaka da je, kada su joj još samo oči bile žive, pustim da ode. Što sam je mučila, reanimirala, pomagala joj da diše, aspirirala je, davala infuzije. Što je trpela grčeve, nesnosne bolove u glavi, epi napade. Što je primala manitol, hranu kroz infuziju, morfijum, fenobarbiton. Što me je mrzela jer sam je mučila da „živi“. A nije ništa mogla da mi kaže. Nije mogla da govori, pomeri se, ama ni jedan mišić na telu da mrdne osam poslednjih meseci svog života. Takođe potpuno svesna i očuvanih misaonih ili kako se već zovu funkcija. Šta mislite, kako se provodila u svojoj glavi, zarobljena u svom telu koje boli i ne sluša, a svesna svega? Zamislite sebe…

Ne, nije ovo moja sado-mazo ispovest, naprotiv, teško mi je sve ovo da ispišem ponovo, mada, svakodnevno imam fleš bek cele priče. Kao da gledate horor na repeate.

Ovo je samo priča na osnovu koje sam zauzela stav o asistiranom samoubistvu i na osnovu koje ću postaviti sledeće pitanje:

Po čemu je uspavljivanje životinja koje su u letalnoj fazi bolesti ili jednostavno više ne mogu da funkcionišu „human čin“, a eutanazija ljudi za koje više nada ne postoji nehrišćanska (samim tim i nehumana) i krivično delo? Šta je humano u puštanju nekoga, bilo koga, da se mesecima davi u samrtnom ropcu pitam ja?

Da li kao vrsta imamo više samilosti prema kućnim ljubimcima nego prema svojim bližnjima i sami prema sebi?

Da se razumemo, ja obožavam životinje. Čuvam ih. Hranim, mazim, lečim. Ne bih dozvolila da pate.

I tu me opet muči sledeće: zašto sam morala, po sili zakona i moralnih normi nametnutih od društva u kome živimo, da pustim svoje bližnje da pate i prolaze kroz pakao na zemlji?

I da, ja sam za eutanaziju ili asistirano samoubistvo. I ne, ne bojim se smrti. Ni bolova, ni patnje. Patim ja već dovoljno i boli me.

I kad sam pre par godina razmišljala o tome ja sam svoju odluku donela vrlo brzo. I čiste svesti. Da l’ mi je pamet zdrava diskutabilna je stvar.

Želim samo da umrem dostojanstveno kako i živim, da ne budem bespomoćna, upišana, usrana, nesposobna i na teretu i sebi i drugima.

Nije takva smrt za čoveka.

Ako već nije ni za životinje.

Reče neko na Tviteru da mislimo o tome.

I ja sam, evo, mislila.

Zašto moj mačak Cvetko ima pravo na dostojanstvenu smrt a ja nemam?

Očevi i Oci

Kad pišem, a u poslednje vreme to činim retko, pišem isključivo u tišini, noćnoj. Ili ranojutarnjoj. Takvi, pospani tekstovi, ispadnu mi nekako najbolji. Najiskreniji.

A sad, samo što skuvah čaj od matičnjaka, pola litre, istuširah se i udobno smestih, samo što zapalih…kad začuh krike:

“Jooo, kad ćeš d’umreš višeee“ (Mićun) „Eeee, skini mi se više s kurca sa istorijom velikog naroda srpskog u pičku…“ (neidentifikovani narator ni kriv ni dužan)…posle šesthiljadasedamstodevedesettrećeg pokušaja, slika koja je treptala brže nego straleta sa veštačkim trepavicama na probnom šutingu zaustavila se na trenutak tokom nekog mrmljanja izmedju dva rafala i tri „fuck you, mother fucker!“ (obožavam inventivne psovke) a galamdžija se umirio: kao što ste već mogli pogoditi, Skojevac ranije doš’o kući, ja nisam stigla da sakrijem daljinski, a posledice osećam kao vibrirajuće ubode „Singerice“ na modu za sitan štep po desnoj slepoočnici. Mojoj.

A planirala sam da odvojim satić jedan samo za vas i sebe, u miru i tišini, da vam nešto opričam. Jebi ga, život je nekom majka, nekom maćeha a nekom bubreg u loju.

Ali, opričaću vam, svakako. Mene me nema u poslednje vreme, nadam se da ste to svi primetili, a ako niste smrtno će vam zameriti moja sujeta koja je toliko stvarna, velika i jaka da se ’ladno materijalizovala i kupovala danas u DM parfimeriji kremu protiv bora, zlu ne trebalo. A tek za čizme što me bila odralaaaa!

Ste primetili da me nije bilo, pa da nastavim?

Dobro. Razlozi porodični i opravdani. Svi bolesni, fizički. Jedino ja zdrava, fizički. Psihički, naravno, nikad nisam ni bila.

(E, ako ga ne otrujem arsenikom sad i odma, niko neće, prvo se žali da mu tastaturom „čukam“ po glavi a sad se igra sa Cvetkom tako što reži na njega i mjauču obojica. I pritom uspeva da menja kanale. I usput da laže, onako, za bezveze. Kako se ono zajebah pa rekoh da muškarsci nisu multitasking?)

No, to je uobičajeno, sve u kompletu, a i nije vredno nerviranja. Samo konstatujem stanje stvari.

Moj je otac, na primer, mnogo bolje lagao. Možda jer je bio navežban, možda zato što je imao sve karakteristike pravog narcisoidnog blizanca, a možda samo zato što je mnogo lakše ispasti pizda i slagati nego pogledati istini u oči. I kad sam naučila da razlikujem, prestalo je da mi smeta, to je bio deo njegovog karaktera.

Kao što je osnovni sastojak njegove ličnosti bila ljubav prema svima i svemu. Nikad nikog nije mrzeo. Doduše, one druge, tuđe ljude, često je više pazio nego sopstvenu porodicu. I uvek je drugima puno davao. Sve od sebe.

I bolelo ga je posle, kad svi ti kojima da sve, odu i ne pomisle više na njega. Ili ga, što je češće bio slučaj, povređuju, na milion različitih načina koje samo živuljka, ironičnom igrom sudbine nazvana čovekom može da smisli.

Taj isti narcisoidni lažov pun ljubavi nosio me je niz stepenice i ulicom dok sam ja stajala na njegovom dlanu i vrištala od sreće, i tražila da me podigne visoko, „čak do plafona“.

Moj tata je umeo da nađe povod i napravi žurku od svake sitnice. Njegov doktor Džekil je znao da je rasturi u deliću sekunde.

Moj tata me je vodio na boks i fudbal. Na boksu smo navijali zajedno, na fudbalu ja za njega.

Znao je da uzdigne u nebo i tresne te o beton dok ne stigneš da vidiš gde si.

Bio je metalac. Pravio je najčudnije kockice u kockici u kockici iz jednog komada metala. Još ih nosim kao privezak.

Znao je da se napije, sedne u fotelju, probudi me, i sat vremena mi drži predavanja.

Znao je da, trezan, svrati u najbolju radnju i kupi svojoj ženi najlepšu haljinu, i na nju potroši čitavu platu.

Znao je da kupa i mene i sestru i pere pelene kojih se mama gadila.

Umeo je da zaplače.

Igrao je folklor najbolje na svetu punih dvadeset godina, dok nije operisao kičmu.

Naučio me je da igram.

Sestru je, dok je bila beba, uspavljivao na grudima. Satima.

Popravljao je bicikle u dvorištu, voleo je da popravlja nešto stalno. Kad ga pitaju koliko košta odgovarao je:“Daš taman onoliko koliko da ne pocrveniš.“

Svakog dvanaestog avgusta dolazio je kod mene na posao sa velikim buketom crvenih ruža obučen u svoje radno odelo da mi čestita rođendan. I bila sam najponosnija kći na svetu.

U krevet je odlazio noseći enciklopediju, kada je konačno pročitao sve knjige koje je smatrao vrednim čitanja.

Znao je, mislim nekad, gotovo sve.

Toliko da me njegovo znanje znalo postideti više nego njegova pijanstva.

Znao je sve, osim da vodi računa o sebi i nama.

Bio je živi dokaz da niko nije savršen, pa ni najbolji čovek.

Voleo je mnogo, tražio još više.

Voleo je čak i onu braću koja ga nisu volela, svu decu, životinje.

Čak Norisa. Animal Planet. Lozovaču. Njamb napolitanke. Gibanicu.

Pesmu „Tamburalo momče u tamburu“. I muziku uopšte. Nije mogao da zaspi bez muzike.

Obožavao je enigmatiku. Kafu na terasi u cik zore. Samoću. Knjige.

Nije podnosio nevaspitanje. Ni nepravdu. Mnogo je patio. Tiho. Da nikog ne uznemiri.

Nije podnosio ni „one moje čupavce“. Ni da čupamo obrve.

Navijao je za „Partizan“.

Milka Canić mu je bila devojka.

Nije bio savršen, a na nas je tek nedavno prestao da se ljuti što nismo savršene.

Nije bio savršen, ali je bio i ostao moj tata.

I dok nabrajam sve ovo što čini samo delić njegove ličnosti, shvatam koliko sebe pronalazim u njemu.

A želela sam da vidim kako izgleda skup njegovih osobina, bez tumačenja, bez „zašto“, „kako“, samo jednostavna slika čoveka koji je, prema sosptvenim rečima, proživeo „u ovom jednom za tri nečija života.“

Proživeo je.

Poslednje o čemu smo raspravljali pre nekoliko dana ticalo se fudbala.

I, kada su me u cvećari pitali šta želim da napišem kao poruku na beloj traci oko korpe cveća koju sam ovoga puta ja njemu namenila, iz mene je izletelo:“Mančester Junajted!“

Naravno da su me zgroženo pogledali.

Pa šta da mu napišem? Posmrtnu poruku ljubavi?

Da ga volim, zna.

Od koga je cveće, opet zna.

A fora bi ga nasmejala, samo naša.

Sigurna sam da bi se smejao.

Jer, sve što sam želela da mu kažem, rekla sam mu te noći držeći ga za ruku.

A i mnogo puta pre toga.

Sve. I lepo i manje lepo.

Jer je to život.

Jebeno nesavršen.

I zato uvek bolje, jasnije i češće vidimo one koji nisu pored nas nego one koji jesu.

“Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.” – Egziperi

BlogOpen 2010. – ja to samo ovako umem

Kada sam se otisnula u blogovanje (mislim, u njeg’ se stvarno otisneš, k’o u neki nepoznati okean, da dođeš do druge obale, neke, pa te na pola puta hvata panika, pa ti se čini da nemaš dovoljno vode i da vidiš kopno, pa…) nisam nekako smatrala da treba da znam imena i lica ljudi sa kojima delim misli u nekoj našoj, paralelnoj dimenziji, sasvim mi je bilo dovoljno što se međusobno prožimamo i dodirujemo razmišljanjima, saznanjima, osećanjima i stavovima.

Do upoznavanja sa nekima od njih došlo je sasvim slučajno i spontano još dve hiljade pete (ili šeste, potpuno je nevažno za ovu priču) i desilo se, gle, da su te osobe zaista onakve kakvim sam ih zamišljala dok smo razmenjivali blog-unose, komentare i povremeno mejlove. Ono što sam čitala u ispisanim redovima i između njih u ovom našem Matriksu postalo je stvarno i opipljivo, a naši kobojagi stvarni životi postali su, odjednom, neka tamo priča. Tada sam shvatila da je svako ko je čitao ono što sam pisala video i ko sam u stvari ja, znate ono – vid’o me goooluuu breee. Bukvalno. Razodevenu, bez odbrambenih mehanizama koje koristim pri upoznavanju sa nepoznatima, bez ispipavanja terena i razmišljanja o tome kakav je ko, u stvari, čovek. Jer to se naprosto već znalo.

Zato mi je trebalo toliko dugo da se odlučim i krenem u avanturu znanu kao „BlogOpen“.

Znate šta, nije ni malo lako doći pred recimo stotinak ili pedesetak ljudi koji su vas već videli golog. Stidela sam se. Mislila sam: „Šta ću ja tamo, to su ljudi od struke, ja lupetam na blogu takve gluposti da mi odmah mogu dati bedž na kom piše Ludača koja misli da je kao neki bloger, il’ zamisli da me pitaju: „Je l’ ti keva stvarno takva lujka?“;  „Na kojim si lekovima ako sme da se zna?“; „A ti stvarno misliš da će to što piskaraš o emocijama, ljudima, seksu, dobroti, tugama…promeniti svet?“… i sve tako, u krug.

Ovaj put sam prelomila. Bacila svoju nesigurnost u ćošak zajedno sa nekom tamo Tamarom i u torbu, zajedno sa kikirikijem, peškirom i elektronskim izdanjem knjige na čijim koricama velikim slovima piše „DON’T PANIC“, spakovala samo sebe, Šapke, onakvu kakva stvarno jesam, što reče Walter „Zove se Šaputalica a nema većeg galamdžije na Twitteru“ i otisnuh se ponovo, vama u susret. Bez one Tamare, principijelnog drkoša koja svuda mora da vodi glavnu reč, nadrndane i teške osobe, ja da vam kažem. Povela sam samo Šapke, punu emocija, veselu, osetljivu, povremeno užasno stidljivu i nesigurnu, vazda nasmejanu.

I ne znam da li se ona vama svidela, ali vi njoj jeste. Mnooogo. Danima pokušavam da nađem pravu reč za osećaj koji sam imala ona dva dana u Novom Sadu. I napokon sam je našla. Pripadanje. Ja pripadam međ’ vas. Tako sam osetila. Sve mi je bilo na svom mestu. Moje sumnje i nedoumice oko toga ko sam i šta sam u referentnom sistemu koje postavlja ta divna i mnogima čudna zajednica su se raspršile. Osetila sam da sam došla kući.

Neću nabrajati koga sam sve upoznala, jer strašno mi je to što na primer nisam odmah ukvačila da je Miss Cybernaut u stvari Jelena koja igra tako dobro i tako neverovatno energično da pogled nisam mogla od nje odvojiti, ja, znate, teško vežem lica i imena…i non-stop sam bila u panici da ću nekog propustiti, nekog neću prepoznati…zato sam fotografisala kao ludi japanski turista, da pogledam ponovo i ponovo i opet…da mi te slike ne iščile…

Na povratku ka Kruševcu, znajući da me sa slušalicama na ušima niko neće prekidati i uznemiravati, šuškala sam međ’ prstima stranice „Blogopedije“. Većinu tekstova sam već čitala, neke i po više puta. I, kao prvog puta, pročitah sledeće stihove:

„Ne volim kad sam žedan za nekim.

 

Ako ožedniš, poljubi kišu i sačekaj sumrak.

Ako ti se učini da nećeš moći da izdržiš do sledećeg jutra…poljubi kišu opet.

I tako sve dok ne osetiš da je počela da teče tvojim venama.

Dok ne osetiš reku u sebi.“

 

Zasuziše mi oči. Pesma me izula. Napisala je neka Jasmina. Onda je pročitah opet. I još jednom. I shvatih da je to Crna perla. I zasuzih ponovo jer je nisam upoznala.

Nastavih sa čitanjem i povezivah tekstove sa nickovima, imena sa licima. I tako do kuće. Dok vas čitam sada, na blogovima, FB ili Twitter-u, i dalje to radim. I tek sad, posle dvadeset i kusur godina od pročitane knjige razjasnila mi se potpuno Pavićeva misao:

 

„I reč postade meso.“

 

Καλημέρα

Petnaest dana bez interneta. Finished. Detoksikacija u slanoj vodi i talasima. Sunce. Slani vetar. Pesak. Tri’es dva u septembru. Mozak na rezervi. Saplićem se o sopstvene noge. U funkciji samo osnovni sistemi za održavanje života. Ma… Iskreno, ne bih se ni vraćala da nisam morala. Egejsko more me pazarilo. ’Eftino. Po ko zna koji put.

APEL za pomoć Svetlani Kukić

by Drveni Advokat

jer je ispričala priču tačno onako kako bih ja volela da napišem:

„Svako od nas, kao najlepši period života, pamti detinjstvo. Mislim da nam je letnji raspust uvek bio posebno drag, jer smo imali ceo dan na raspolaganju samo za igru. Sećam se, ustanem nešto pre devet i brrrzo strpam sendvič u usta i već sam napolju. A iza zgrade livada (tada nam je bila ooogromna) i drveće pitomog kestena. Pa igrarije do ručka, onda odmor ili spavanjac i posle 17h opet napolje. Tada smo se igrali zmurke uglavnom ili ‘partizana i Nemaca’, pa niko nije hteo da bude Nemac, te smo se igrali Indijanaca i kauboja. Pa šetnja po bankinama, a ko izgubi ravnotežu i stane pored kaže: “Zeka pije vodice”. Sećanja mi neprimetno vraćaju osmeh i dok sećanja zapisujem se smešim. No, surova realnost je uozbiljila moje lice. Ako nešto ne učinimo, jedanaestogodišnja devojčica iz Beograda, Svetlana Kukić, neće doživeti period u kom će moći da se seća. Ceca, kako je drugarice zovu, boluje od teškog oblika anemije, zbog koje joj se gvožđe taloži u vitalnim organima, što može biti vrlo opasno. Cecin brat je prošle godine umro od iste bolesti i dete zna da je, ako se nešto ne preduzme, očekuje ista sudbina. Lek postoji, ali je veoma skup za njene roditelje. Količina za dve godine, koliko treba da traje Cecina terapija, košta 50 000 eura. To je mnogo novca za njene roditelje, ali nije mnogo za sve nas. Znate da svaki dinar znači, zato se odreknite današnjeg sladoleda/kutije cigareta/pića u gradu/čokolade i pomozite ovoj devojčici da dobije nadu za bolje sutra.“

Ulepšajmo Cecino detinjstvo, izbrišimo osmosatovne trasfuzije iz njenog života i pomozimo joj da se više ne umara od bolesti!

Komercijalna banka AD Beograd

TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46

Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić

Pridružujem se.