Ne(do)stajanje

Spisak onog što je nestalo i nedostaje:

  • 46 ključeva, raznih (uglavnom od kuće-a i šta će mi, nikad ne zaključavam)
  • 7 268 hemijskih olovaka (prebegle na neku od planeta iz Autostoperskog vodiča)
  • Zilion upaljača (nestali u procepu vreme-prostor-šupalj džep od tašne)
  • n+1 šnala za grivu (osnovano se sumnja da su još uvek u istoj)
  • 103 kišobrana (još uvek se vadim da ih ukrala Meri Popins)
  • 44 knjige (naravno, najdraže…za sve znam kod koga su, samo niko neće da ih vrati)
  • 30 diskova sa muzikom i 6 sa filmovima (važi primedba iz prethodonog pasusa)
  • Nekoliko stotina čarapa, rasparnih i po koja papuča(noću odnela maca papučarka)
  • Jedan par gaćica, klot belih (molim poštenog nalazača da to zadrži za sebe)

Osim stvari sa spiska nedostaje još i : nekoliko protraćenih godina, plus po koja noć pride, mnogo onog što je trebalo uraditi (ono što nije trebalo već sam uradila, i tako više puta), sve više dragih ljudi koji su zauvek nestali i nastanili se u nekoj drugoj dimenziji, sve više dragih ljudi koji kao da su zauvek nestali i nastanili se u nekoj drugoj dimenziji i ja kakva sam bila.

A, da: i par nick-ova koje su mi oteli u prolazu mi jako nedostaje!

Glasovi

Razmišljam već mesecima o ljudskim glasovima…šta bi bilo kada bih, na primer, bila lišena svih drugih čula…kako bih tada, na osnovu čega, poštovala, mrzela, volela, i uopšte procenjivala ljude sa kojima živim, razgovaram, družim se…kako to rade oni koji ne vide, koje ne zavarava vidljiva spoljašnjost, koji rasudjuju samo na osnovu onog što osete sluhom…i, ako imaju sreće, dodirom?

Pitala sam se….pa napravih eksperiment i počeh da osluškujem…zatvorenih očiju…onemogućena da vidim…samo da slušam…razne glasove…i počeh da prepoznajem neke nove, do tada neprimećene detalje…i shvatih da slepi često bolje vide….

I tako zažmureh i slušah svoje sagovornike…one koje čujem svakodnevno, a i one kojih se jaaako uželim…i primetih da ih jasnije čujem i bolje razumem širom zatvorenih očiju…počeh da im darujem boje i emocije…da ih vidim mnogo bolje nego kad im vidim lica… …neki lepi likovi izgubiše draž kad ih pažljivije oslušnuh…bučno, prazno i bezbojno…razočarah se…par falš tonova, proračunatih rečenica bez emocije… i pufff…gotovo..razlila se lepa slika…kao od kiše na pločniku u parku Meri Popins…

Neki pak glasovi koje njihovi vlasnici nazivaju grubim u stvari su topli, meki i baršunasti…kao zečije krzno…i blistaju u mom umu…svetle toplo, narandžasto…greju mi dušu čak i kada reči koje izgovaraju nisu nežne…iz njih izbija ljubav…čista, jednostavna, iskrena i ničim zaprljana… …mnogi glasovi dugogodišnjih prijatelja, bližnjih…onih koji se busajući u grudi zaklinju na odanost od njih nikad zatraženu, dok sam ih spokojno žmureći slušala, počeli su odjednom da zvuče kreštavo, lažno… papagajski…i odmah dobiše jed zelenu boju, mojim srcem darovanu…

I, na posletku, začuh crveno.

Zvonko i pevljivo…mazno i umiljato…veselo i razigravajuće…i nisu važne reči…važan je samo način, ton, boja i ritam kojim su izgovorene…muzika koju stvaraju takvi glasovi važnija je od teksta…tako crveno obojen glas obavija toplinom i mami osmeh…prepoznaćete ga tako što hvata ritam vaše duše…prati otkucaje srca…prepoznaje boju vaše tišine i suze vašeg osmeha…i nikad vam ga nije dosta…zalepi se nekako za vas i ma koliko ga gurali, taj glas nosite svuda sa sobom…u malom džepu srca sašivenom samo za njega…crvenom, naravno…

Želim vam crveno obojeni glas, od sveg srca, da, prosto rečeno, svaki put kad zažmurite i čujete ga, padnete na dupe!

Oči nas i onako uvek zavaraju….Samo čuvajte glavu…