Tatjana je za sve kriva

Taman htedoh detetu da pokažem za koga ću da je udam, kad mi puče internet…čudna mi čuda. Slegoh ramenima i aj’ napolje. Hodam novom ulicom (koju treba da otvori Mrka, jedne noći u decembru kad će  biti hladna zima…petsto dana posle roka….eee, Slobo, brate rodjeni….k’o Staljin bi’ ja to: na bandere!) elem, hodam ja tako i kao i obično kad sam u trenerci obuvena sam u skečersice, crne, sa sivim krznom k’o zeca da sam odrala, visokim đonom, sivim pertlama i cirkonima. Kičerica toliko da sam se zaljubila u njih još prošle godine čim sam ih spazila i kupila ih na potvrdu koju sam iskijavala pet meseci. Al’ mi nije žao: da nisam, sad ne bih mogla da gledam u stopala kako meko i nečujno gaze po novom asfaltu, u pertle kako odskakuju pri  svakom koraku i cirkončiće koji se presijavaju na suncu.

Buljeći tako u tene i nov asfalt videh još i: dva lepa kamena, jednog miša, crknutog na mrtvo ime, šišarku, spljeskanu i opušak. Još niko nije stig’o da upljuje asfalt, i nos da istrese, imalo bi se tu videti…khm.

Idem da se rasipam: udjem u market, kupim dve kutije cigara, ceo ‘leba i Dorinu Ice. Za sve pare. Nek sam živa i zdrava. Pođem nazad do kuće pa se vratim. Otac. Hrana. Aha. Zabranjena poseta, dodješ samo u neki hodnik gde predaš kesu, kad god pitaš je l’ dobro oni kažu jeste, i da nije – jeste, ti se usereš od tuge i opreš dobro.

«Ma šta te briga, nije bre zaslužio ni da ga pogledaš», najčešće je od lupetanja koje slušam. Nije zaslužio. Al’ ga volim. Moj je. Što? Je l’ zabranjeno da voliš nezasluženo? Je l’ po toj logici i ja moram da zaslužim da me voli neko? Čime sam zaslužila da me voliš? A?

Tišina. Pa naravno.

Živim okružena ljudima kod kojih sve mora da se zasluži. Jebiga. Ja numem. Ni tako da živim, ni da zaslužim. Mnogo sam čitala Puškina kad sam bila mala. Jeb’la me Tatjana sa sve Evgenijem.

Rešila sam: ona mi je kriva za sve u životu!

Ljudi kad neće da krive sebe, nađu drugog pa im kriv. Meni ona kriva. Tako sam u mogućnosti.

I tako ja idem i igram preferans sama sa sobom. Može se. Majkemi. To je viteška igra. Ko ne igra prljavo. Ko igra kretenski provale ga, posle niko neće s njim. Ja sad igram bez aduta. Ako me usere betl biće dobro. Ako neko ne stisne petlju da mi ide kontru. Da saopštim značajno: «Betl nema pad.»

A ako škartam pad? Jbg. Karta je kurva, izvin’te me što psujem…a betl najzajebaniji za najavljivanje.

Dovukoh se do kuće. Na terasi svetli od noćas sijalica. Ccc…rasipnica, nisam ugasila. E, baš i da je jebem! Udjem, iako je dvadeset stepeni sidjem u podrum i podložim. Kotao bubnji. Rasturam bre danas koliko sam dala sebi na volju…otvoreni prozori i vrući radijatori, sijalica na terasi, kupila dve, eeeej, dve pakle cigara i sad reko’ da slušam malo muzike…i da nastavim da se igram. Po svojim pravilima.

Samo još da ih utvrdim, jebiga.

a zaslužili su…

O Njima nisam nikada napisala ni redak.

A zaslužili su.

Valjda sam mislila da je previše…sladunjavo. Il’ ne volim da patetišem. Il’ sam htela da ih zadržim za sebe. I njih, i ono što prema njima osećam.

Al’ moram. Jer sam na njima zahvalna i mnogo razmišljam o njima. jer zbog njih najčešće pronalazim lepotu u svakom novom danu.

Nisu oni, ta banda koja mi je ušla u srce i život, posebni ni po čemu drugom osim po bezgraničnom poverenju koje imam u njih. I po neizmernoj radosti kojom mi pune dušu svakodnevno. Iznova. I po tome što delimo tuge. I po tome što se razumemo bez mnogo reči. I po tome što me vole. I po tome što ih volim.

Po tome što sa njima mogu da budem ona prava ja, bez stida što su na primer lepši, bogatiji (doduše najviše za po sto evara), elokventniji, il’ govore četiri strana jezika.

Po tome što će me razumeti kad se smejem kroz suze. Po tome što me nije stid da pred njima budem luda, romantična, sarkastična, zlovoljna, nevaljala, srećna, zaljubljena, pokvarena, dobra, slaba, slinava, musava…da budem JA. I ništa da me ne bude stid.

I što me trpe kad sam namćor. I što me vole takvu.

Sa njima mogu da pevam, smejem se, plačem, tugujem. Da se svađam i mirim odavde do večnosti. Da tražim da me spale kad umrem. Da obećam da ću da im ukinem FB nalog kad umru. Da im dam srce uz čašu vina. Da mi daju pola jetre. Da mi budu saučesnici i ljubavnici. Najoštriji kritičari i najbolji utešitelji. Da se volimo do besmisla i dalje, ako dalje postoji.

Bez ikakvih razloga, ničim izazvano, eto, tek da se volimo. Ljubav neuslovljena socijalnim statusima, daljinama, drugim ljudima.

Zahvaljujući Njima shvatila sam da sam u stvari jako bogat i jako srećan Čovek. Zahvaljujući ljudima koje volim. Puštam često tu ljubav da pomera planine.

Mnogo čudna stvorenja, ti prijatelji.

Crno-beli svet?

*Ne može mi misao u komentar stati. *

Da, slažem se sa većim delom gore navedenog, i to zbog toga što Pedja ume, k’o jedan filozof što volim da ga čitam al’ mi strašno ide na živce, da izgradi teoriju u kojoj teško nalaziš rupu. A da te to nervira, nervira brate.

Nekoliko stvari mene ovde interesuje, pošto je priča kao priča hrabra, jer malo bi muškaraca priznalo otvoreno da se svet vrti oko žena.

Prvo: da li vi muškarci stvarno, stvarnički mislite k’o što u zadnjem delu poslednjeg pasusa uvijeno piše, da je žena ukras oko pičke, te vam je samo do iste i stalo,  il’ bi samo želeli da tako mislite?  Il’ da nas žene u to ubedite?

Da vam poverujemo i da ne vidimo onu drugu stranu, kad slušate romantične ljige, patite, zaljubljujete se…da ne postanete pred/pod nama, tako moćnim manipulatorkama, još slabiji, ranjiviji, osećajniji…?

Slažem se, bolje manipulišemo, lažemo, vi nam to dopuštate (kao da vas neko pita za dozvolu), ali,  kad ne želimo da pokažemo osećanja, onda znajte da smo to naučile od muškaraca:

-od najranijeg detinjstva mali baja, kad mu se svidja neka cica, umesto da joj to kaže on je čupa za kike, posle je drpa za dupe, pa onda kad malo poodraste pri udvaranju koristi taktiku pećinskog čoveka, pa kad mu sve to prodje i uspe nekako sebi ženu da zarobi i u pećinu odvuče, onda misli da više ništa ne mora da se radi. On nju voli. Podrazumeva se, čim je oženio. E, kurac se podrazumeva! Podrazumevanje mi malko dojadilo. Ništa se u životu ne podrazumeva osim smrti.

I onda kad se žena trudi i upinje onda se mazi, izmišlja i traži pažnju (pa što je ne dajete majku mu?) a kad vas neka druga stavi na «ignore» (sram je bilo, skotina jedna!) to ne znači da vas ne voli, pa to se, pobogu, podrazumeva, to samo znači da uči od vas, dečaka. Taktika je majka. Umeće ratovanja otac.  :lol:

Da se razumemo, već sam jednom rekla da sam sve u životu najvrednije od dečaka naučila. Ja vas obožavam. Al’ mnooogo se brate kurčite.

Čuj, «vagina’s world»?!… a muškarci kao ne čeznu za pažnjom, nežnošću, ne žele da im neko tepa, mazi ih, grli, da ih neko ima? Ma važi.

Druga stvar koja mi je zasmetala tiče se tog muškog ugadjanja ženama…mislite da ste samo vi nesigurni u sebe, da ste samo vi spremni da uradite ovo ili ono za ženu/majku/ćerku/devojku? Smatrate li zaista da ste apsolutni vlasnici tapije na majmunisanje u ljubavi/vezi/muvanju?

Znate li vi uopšte dokle seže granica do koje je žena spremna da ide da bi ugodila muškarcu do kojeg joj je stalo?

Nemate vi, dečaci moji, blaaagog pojma, uz svu ljubav i poštovanje koju prema vama gajim.

Nije ovo crno-beli svet…mnogo više zajedničkih osobina mi imamo nego što se to na prvi pogled primećuje…

ovo nije ni muški ni ženski svet…

ovo je, jebiga, zajednički.

Vaš je Mars. Tako su me učili.

ma voli te, samo se pravi…

Da nije Zelene ja se ne bih jutros probudila razmišljajući o lavorima i seksu. Lepo bi’ lagano ispuzala misleći o …..aha, važi.

‘Ajde malo da se ne lažemo. Ili, evo, makar ja neću da lažem, a ostali kako ‘oće.

Neću sad da izvlačim statističke podatke koje svi znamo o procentu koji industrija (mislim skoro sva osim teške metalurgije ) zaradjuje na i u ime seksa, o tome da je seks osnovna poruka reklama bez obzira na to da l’ prodaju čokolade, sladolede, gume za auto, kukuruz, mobilne telefone, da su najposećenije stranice na web-u o seksu, daću Vam konkretan primer: još mi je najtraženija ključna reč na blogu seks (odma’ za njim slede «lepe pičke» ) a najposećenija stranica po blogstats-u ona o seksu, a priča em i nije neka em je plitkoumna, odnosno zabavna.

I misilm da je ključna reč zabava. Seks je brate mili straaašno zabavan. I zato se upražnjava. Sve ostalo je šminka.

(Ovde, naravno, ne mislim na ono kad se zaljubiš pa otkineš, te su mi stvari u glavi apsolutno odvojene i uglavnom imaju malo veze sa seksom, više sa maloumnošću, mislim na povremeni seks, usputni, seks bre sa nekim ko se dobro seksa po tvom cenjenom mišljenju pa si baš rešila da to radiš sa njim s vremena na vreme)

I tu je glavni deo mog razmimoilaženja sa mišljenjem Zelene u dotičnoj priči.

Il’ je ona previše romantična il’ sam ja previše surova, il’ sam dečak, jebemliga, tek, mislim da se ti lavori i lavorke dovaćaju samo i jedino zbog dobrog karanja, a sve ostalo je foliraža.

Jer je ovo Srbija. I jer je sramota da uživaš u dobrom karanju ako nisi, makar prividno, milion posto zaljubljena u dotičnog i ne nameravaš da ostaviš i mamu i tatu i muža i mačku i baštu i vikendicu i svoj kompjuter zbog njega. Aha, kad bi se gadjali tramvajima. Zabole me da se rešim svog života zbog seksa, kad mogu da imam i jedno i drugo.

Kakva bre njegova žena? Kakva crna druga žena? Ma de me zabole za njegovu ženu, neću da ga ženim, ‘oću da ga…je l’. Dok dobro radi ono za šta je zadužen ne interesuje me njegova tužna priča. Nismo mi drugovi bre! I šta imamo mi da pričamo, ako bi mog’o neko da mi objasni?! Njegovo je da radi i da ćuti. Ako ću da pričam imam prijatelje, imam i vas. Zabole me sa njim da pričam!

Kad sam našla 2 u 1, i da ume da radi i da ume priča, ja ga oženila brate. I to mi sad u ovim godinama mnogo. Povremeno dodjem u napast da i njemu kažem da legne i da ćuti. I sad još sa nekim treba da pričam kad bi se okrenula na drugu stranu da zaspim slatko i da me niko ne dira? Jok, i da ga mazim posle seksa možda?!?

I romantične poruke da mu pišem?

Ma važi. Evo saću. Samo tetki da odnesem lek.

Pa da li vi muškarci stvarno mislite da žene posle fenomenalnog i apsolutno neprevazidjenog seksa sa vašom personom misle samo na vas?!?

Evo, ja ću da vam kažem: ne misle bre, samo vas lažu.

Misle šta će sutra za ručak, kad će plata, kad imaju zakazano kod frizera, misle «jojopetkišamamujojjebemateksamopralaprozore», misle «jojštojetupavaldobrosekaraštetadagašutnem», misle na muziku, knjige, fudbal, abrove, misle isto što i vi. Il’ najsličnije moguće.

Al’ vas lažu ako vam kažu da misle samo i isključivo na vas, i da su ‘tele da se zanesveste od karanja kakvo nisu u svom veku doživele, i sve vas tako nešto lažu jer znaju da to volite da čujete.

Jer je to deo igre.

Opet da bi bilo zanimljivo.

I da bi se pravile da se nisu do’vatile sa vama samo zbog seksa, nego kobojagi i zbog ljubavi. Jer u Srbiji su muškarci koji se seksaju samo zbog seksa jebači a žene koje to isto rade iz istih razloga kurve. Ako to rade kobojagi iz ljubavi onda su samo glupače.

Lakše se podnosi valjda da budeš «jadna glupača koja misli da će on ženu zbog nje da ostavi» nego da budeš «kurva». Aha.

I tako žene glume glupače, a vi slobodno budite jebači, niko vam ne brani…samo se ne zanosite.

Lažemo vas bre, više nego vi nas.

Pa me sad slobodno za ovo razapnite, zabole me, još nisam popila celu prvu kafu…

Samo mi pre toga odgovorite na jedno pitanje: kad bi znali da ćete sutra da ‘mrete od nekog prasećeg, magarećeg il’ veveričjeg gripa, šta bi ste poslednje uradili u životu: pročitali dobru knjigu il’ se dooobro pojebali?

Fala na pažnji.

 

Priča o ljubavi obično udavi…

-Jebote, da l’ je normalna-razmišljala je, posmatrajući Lidiju kako plače k’o kiša kucajući grozničavo poruku za porukom. Utopiće suzama i mobilni, čoveče! I koji će joj onaj lik? Setila se jedne večeri, kada je sa njim sedela za istim stolom, društvo koje čavrlja na jednoj strani stola, i on, sa mobilnim i čašom na drugoj. Podjednako grozničavo je slao poruke. Samo nije plakao. Al’ ona jeste dok ih je čitala, mogla je da se zakune u njegov zlobnjikavi osmeh da jeste. Kaže voli je. Kako li izgleda kad mrzi, jebo te miš?
A priča bi trebalo da bude prosta i izvenišovana milion puta: on opak, dobrostojeći, poznat i u godinama. Ona lepa, mlada i naivna.
Ma kurac! Ni u jednoj priči istina nije crno-bela, pa ni u ovoj. Nit’ je on zli vuk, nit’ je ona naivna Crenkapa. Nikad nije tako. Majke mi. A htela sam da napišem da je tako. Jednu izblajhanu priču o jadnoj maloj cica-maci koja se uhvatila u zamku…da nađem opravdanje. I njoj. I sebi. I tebi. I nama, svima nama. Za ono što se zove zaljubljivanje. I zavodjenje. I ludijanje. I griža savesti, jebo je ko je izmisli.
Stani da uzmem guutljaj kisele vode. Lako je pisati anegdote, ‘ajde ribo, napiši istinu. Golu golcijatu. Bez dosetki kojima priče šećeriš da se lakše proguta gorčina. ‘Ajde!
‘Ajde…

Statistika kaže da se ljudi zaljube u proseku dva puta tokom svog života. Neko ni jednom neko sedamn’es puta, al’ statistika ne laže, kurva, dvaput je dvaput. To sam onomad čitala u nekim wc-novinama. (to su one što mogu da se kupe za devetnaest dinara i pune su abrova i korisnih saveta, a kao ekstenziju imaju –žena, -stil, -dodatak, -plus, ja ih nabavljam od svoje jetrve i redovno čitam u klonji, potpomažu koncentraciju na bitne stvari). Dakle, dva puta. Jebo statistiku, ja sam se prejebala samo jednom. I jedva preživela. Drugi put sigurno ne bih. To ti je k’o sa bombardovanjem: preživela sam kao u magnovenju jer nisam znala unapred šta me čeka, nit’ kapirala šta se dešava dok je trajalo. Više nema šanse da preteknem. Riknjavam garantovano. Tako to udara. Mučki, pod kolenca.
I jesam bila mlada, lepa, i ni malo naivna. I jeste bio opak (i još uvek je), lep, do zla boga šarmantan, poznat, bla, bla, truć, ali me nije oteo na stazici do bakine kućice. Zaljubio se. Pravo, k’o muškarac. Ja sam taktirala, on je pratio. K’o i svuda i uvek. Pa nek me mrze sad sve žene slomljenog srca, kad ustvrdim da žena zavodi. I vodi. I pušta muziku, kišu i sunce. On se ništa ne pita. Nikad, bre. Jer ne kalkuliše šta je ispravno, korisno, pametno i dobro. Samo radi kako mu kaže srce il’ neki drugi organ koji mu služi umesto njega. U većini slučajeva, ostatak koji ima ugrađen kalkulator spada u statističku grešku od 1%.
Elem, videh ja prvo njegov osmeh, otkinuše mi se noge, pa odmerih onih metar devedesetikusur i sto kila…e. kad sam mu pružila ruku i on je progovorio, ja sam se usrala. Pomislila sam da ne bi bilo loše da se poigram malo, mislih, bezopasno je, nema tu šanse da se ja nešto zapetljam, nisam zaljubljive prirode………aha. Posle x vremena shvatih da sam se zaigrala, da ne hodam nego levitiram, da bi pogledom mogla kuću da upalim na kilometar i da za njega mogu dubijem. Odma’. Koga ‘oćeš. On je bio spreman da da sve na doboš, napravi vanserijski skandal, pokupi me za ruku i odvede negde daleeeko, čak u drugu mesnu zajednicu, da živimo srećni i veseli do kraja života. Mada je diskutabilno pitanje koliko brzo bi nam se životi priveli kraju, i od čije ruke/ruku/rukah.
Shodno tome, nije krio koliko je zaljubljen i u koga. Ja sam krila k’o zmija noge, al’ se brate videlo na kilometar. On je samo razmišljao šta bi bilo lepo da uradimo, ja sam samo razmišljala šta je racionalno i logično. I odlučila da odredim prioritete, u koje se tog trenutka nije uklapalo odricanje roditelja i familije do desetog kolena i skandal. Najmanje mi se dopadalo nanošenje teških povreda onima koji nas vole i koji to ničim nisu zaslužili. Ni tad ni bilo kad. Moj apsolutni prioritet je miran život. Život sa njim bi bio divan, da se razumemo, to mislim i danas, al’ miran nikad. A moja samoobožavalačka priroda mi nikad ne bi oprostila nanošenje bola drugima.
I tako sam ja rekla sebi: -E pa ribo, kako si se zaljubila, tako ima i da se odljubiš! Tačka.- Naravno, ne verujem da ću se ikad odljubiti do kraja. Ali sam tačku ‘ladno stavila. Ubeđujući sebe da to radim zbog drugih. Mada, sve što radimo, ipak radimo samo i prvenstveno zbog sebe, ili nije tako? Uglavnom, odluku sam donela, saopštila je ne ostavljajući prostor za prigovor, okrenula se i otišla tamo gde je bezbedno i udobno. On nije otišao još uvek. I neće. A ja sam ‘ladno iščupala sebi srce, bacila ga na patos i istrupkala nožicama zato što tako treba da bude, i time potpuno iznenadila sebe: mislila sam da sam romantičnija. Da je racio rezervisan za muškarce.Uvek sam govorila: muškarci zbog ljubavi daju samo sve što imaju, žene za ljubav daju život.
Ja svoj nisam žrtvovala…ili ipak jesam?

Ili smo ipak kalkulanti, mi, žene, a oni spremni na sve za ljubav? Ne lome nam srca muškarci, lomimo ih same sebi? Ili je pravilo da nema pravila?
I dalje imam milion pitanja, iz iskustva nisam ništa naučila osim da ne želim da ga ponovim jer drugi put ne mogu da preživim.
I čemu li se ja nadam? Ni jebenu običnu ljubavnu priču ne umem da napišem.