Limenko proradio sam. Povremeno se sam isključi il’ uključi, kaže gazda, ja ne obitavam dovoljno u kući da bih prisustvovala tom fenomenu, al’ mu verujem, pošto evo jutros na sabajle ustadoh i on zavržda svoju rapsodiju radujući mene bednu, robinju Isauru.
Jer, da znate, k’o što ću opisati u ovome kratkome žurnalu, ja sam u ropstvu. Nisu me oteli Čečeni, još gore, oteli me roditelji. I nema kući dok se sve ne sredi, al’ dobro, nije meni tamo tako loše, da se ne žalim. Daju mi povremeno vodu da pijem, a kad sam dobra i koricu ‘leba od prošle srede. Ljubav roditeljska granica nema, jelte.
A i prija mi malo odmor od tehnologije, što da se lažemo: lepo, pošto nema kompjutera, a televizor i daljinski su u posedu NJV Tate, mogu da biram: il’ u krevet odma’ posle crtanog, il’ sa njim da gledam Čak Norisa. I ja idem poslušno u svoju sobu. Ako mi se baaaš ne spava puste me da ribam kupatilo il’ da peglam zavese od markizeta, osam metara dugačke, od poda do plafona, komada čet’ri. Dobre duše, imaju razumevanja za mene, kupili mi i novog briska i ribaću četku, a mama me juče obradovala: crveni Domestos je zasijao na polici u kupatilu, sa sve bubamarom! Zna ona čime ja najbolje obožavam da se inhaliram. A bogami i da potegnem iz flajke. Sad kad ovo napišem idem da menjam neke štekere i kačim luster nov, a posle ima nešto da se šije i krpi. To zato što sam se premorila ovih dana, pa malo da me odmore. A rekli i breskve da mi kupe, one ćelave. Dva komada. Idem sad, ako sve završim na vreme možda me puste da ujutru spavam do pet.
Edit: muž ženi rodio dete, baba u 72 rodila sina da ima ko da je gleda u starosti 
, Boris grlio Ivicu. 
Sad sam sve vid’la. Sad mogu i dumrem.
Deder, nek virne neko kroz prozor da pogleda je l’ ide na nas neki meteor, Apofis neki, nešto. Vreme je za kraj sveta, majke mi.
