Bajka za devojčicu

Spava. Smanjla telefone. Neće nikog i ništa da čuje. Dosta joj je bilo ovih dana rečenica «Srediće se nešto», «Ma neeemooogućeee!», «Pa ko će sad da radi ako odeš?»

Pa radiće neko. Nešto. Samo nek je se manu svi…samo da puste…nek’ ne podgrevaju bes i ljutnju…ona to ne želi da doručkuje nit’ da večera…nema nameru da se truje…Konačno ustaje iz kreveta…prespavala nalet zlovolje…

Seda na terasu, sluša muziku, gleda kako raste cveće i mašta…mašta o komadiću zemlje kraj potoka, o kućici jednoj, onako taman, bašti i voćnjaku…da radi ono što je zaista potrebno da bi se živelo…da se dekontaminira od zla, od brzine, od mrzovolje, od rokova, od ljudi preplavljenih mržnjom, od ljudi koji su postali gori od ranjenih zveri…u zemlji gde samo zveri preživljavaju…samo negde da se skloni…da ostane zdrava duhom, netaknuta i neuprljana mržnjom…

normalni su danas samo oni koji se sklone…u neku svoju bajku.

Čudesno jutro gospođe Šaputalice

-Ae… ustaj. Kaaaafaaaa! Grujane, diž se jebotemiš, deseti put te zovem.

-Mhmmm…evo.

-To si rekla i pre pet minuta, i deset, i dvaes, i stoput si rekla, diži guzicu, kafa ti se oladi, opet ćeš da kasniš, pola devet bre!

-Mhmmm…

Digla guzicu.

Počela kafu.

Na terasi.

Sunce bije u oči.

Jebem ti.

Treba da dođu Mađari…kad ono beše…? Ne mogu znači ko dripac na poso.

-A el da popravim ovaj oluk il da ga zamenim?

-Mhhmmm…

-Šta koj kurac mhm?! Ne čuješ bre ništa šta te pitam! Prvih sat vremena ne smem ni da te pogledam, jebem te ludu, koj ti je bre?!

-Pa pusti me u kurac kad znaš! Ne-di-raj-me! Ne dok ne popijem jebenu kafu, makar jednu ko čovek, sunce ti jebem da ti jebem i što mi bije u oči i u kurac me pusti bre!

-Jebote kaki si mrmot…

Tišina dva minuta…

-A stvarno misliš da pretsoblje krečimo u crveno, a?

-Uarghaaarrrr!!!!!!

-Doooobro, doooobro…misliiim…

U kolima milion stepeni. Stavim lepo đozle i ćutim. Ništa se ne bunim: ni što nemam klimu, ni što mi kola punoletna, prorđala i pokvarena a uz to prljava, ni što nemam dvesta dinara u džepu, ni što …ama…ništa. Ćutim bre. Ne moooguuu da priiičaaaaam sabajle! Što me lepo svi ne puste u kurac?!

-Te ostavim ispred posla?

-Neću, ostavi me u centru, cigare da kupim i da prošetam, da se razbudim malo…U tri pičke materine me ostavi, samo više zaveži, jebemti, kako moš da melješ od ujutru, sve ti jebem datijebem?!…Posle imam ček point kod trećeg stuba od Beteksa sa B.

-Jebale te cigare…ću te ostavim de oćeš, samo brineš bez cigara da ne ostaneš…A koj li je kurac ovim klincima, svi čupavi, mamuimjebem nenormalnu, sve bi ja to šišao ko Peca Grobar, makaze u ruke pa niz ulicu, pa kad ih uvatim…

 

-Je li, dečak, a da te pitam ja nešto: a što tebe navek svrbi tuđ kurac?

sasvim neobičan dan

Umirilo se sve. Odjednom.

Miriše dan na oluju.

Ni mačke se ne čuju. ni grane ne mrdaju.

Nema ptica. Ni bubica. Ničeg da čuješ osim jebene tišine.

Govna će da padaju.

‘Oće, majke mi.

A onda: jeeee!!! Počelo da grmi.  

Biće oluje, kurcu fala, konačno nešto da meni prija!

A znala sam da neće da me zajebe, dan mi je tako lepo počeo.

I sad idem na terasu da kuliram i gledam u ovo:

I duživam k’o prava dok stena puca, dub se lama, zemlja nek se trese.

Evo, počinje vetar. I kiša. Ooo, daaa.

A ja ću da pustim do daske ono čime se drogiram tudej:

Prepuštam se. 

Od prirodnih lepota najbolje obožavam oluje.

A vi, kako te?

Doviđenja, kako ste ?

Uzmeš lepo globus (za one mladje koji svet upoznaju na drugačiji način, globus je rotirajući šareni fudbal veličine guzice komšinice Nade natakaren na plastično postolje, po kom su divno iscrtana i obeležena različita egzotična mesta na koja nikada nećemo stići) i na tom globusu povučeš najdalju tačku od bermudskog trougla u kom živiš a koji nepravedno nosi neko drugo ime, znači, povučeš, na primer pravu…pravo po sred guzice….pa na drugu stranu….i staviš prvo prst na tu tačku kroz koju probija ta tvoja guzično-središnja prava linija, pa onda prst na čelo. I lepo odeš u tri pičke materine, jer je to pouzdano tamo, baš gde izbija ta tvoja recimo osa (numem drugačije da je imenujem, dumem da računam računala bih na sve ostalo i na vreme). Ako imaš čime. I ako imaš vremena. Da odeš. Ako nisi već otrovan. Potpuno zagadjen. Oksidirao. I da imaš s kim. Najbitnije je s kim. I ščim. D’imaš. I onda sam ja tako stala da dumam, pošto, jelte, nisam dovoljno mlada ni voljna nit imam sučim d’odem, otrovali me odavno, memorijska kartica mi zaprljana mutnim, ružnim prljavim i zlim slikama i filmovima, i tako kontaminirana, zarad pročišćenja mi sistema počela da mozgam koja je to najudaljenija tačka zvana Tri Pičke Materine Odavde…

I naravno da nemam globus pri ruci, enciklopedija mi ič ne pomaže, toliko sam guglala da sam oguglala skroz, i pošto od svega toga nema vajde ja izmislila jedno mesto. Ostrvsko. Dvaestri stepena prosečna godišnja temperatura. Ponesite samo bermude i japanke i dve majce. Gaće ne treba. Sitan pesak upada u guzicu. Pa da ne upada i u gaće džaba.
U Tri Pičke Materine Odavde ima uvek:
-Sunce
-More, reka, jezero, okean, potok, vodopad (nepotrebno ne precrtavati, treba meni)
-Pitoma vegetacija koja izgleda divlje, ne grebe, ne žari i ne zove se kopriva
-Pitome domaće životinje
-Pitome divlje životinje i zverovi, a da nisu komarci
-Ljudi koji nisu zverovi
-Nešto za ljude i životinje što se jede a nisu govna
-Nešto za ljude da se radi a da se ne jedu govna i ne zagadjuje se okolina
-Nešto da se čita, gleda i sluša a da nije govno i da ne zagadjuje okolinu
-Ima Tišina
-Čuje se Tišina
-Može i da se opipa, a nije zloslutna i nije te strah i muka i ne veže ti se želudac u čvor kad god osluškuješ Tišinu

Ima šta god ‘oćeš u Tri Pičke Materine Odavde…ih…
Je l’ zna neko koja je najdalja tačka na planeti odavde, il’ da jurim globus il’ komšinicu Nadu i njenu guzicu?