Noćas bih mogla napisati … jedan veseo, optimizmom začinjen tekst, lišen vulgarnosti, sarkazma, pun nežnosti, romantike, politički korektan i socijano adaptiran … k’o Džejn Ostin na ekstaziju…al’ neću.
Ja u stvari čitave večeri psujem, pošto internet nije (bio) trenutno dostupan. Kao ni mnogo toga meni sad, baš i odma’ neophodnog. I tako satima.
Gledala neki film. Videla da igraju Kevin Spejsi i Helen Hant što je dovoljno da me prikuca uz televizor. Otišla, krajnje neoprezno, u kuhinju po vodu. Vratila se i izdigla noge na čapraz-divan, stavila druge oči i buljnula opet u ekran, kad, vidim, tamo Brus Vilis. 
Mislim, u redu je, balavim ja na njega, al’ nije isti film, jebi ga. Pitam uljudno i ljubezno Ponosnog Vlasnika Daljinskog Upravljača:
«Koj kurac drndaš te kanale?»
«Da prošaram malo.»
«Šaraš dovoljno kad pišaš, ostavi mi film bre.» 
«Pa evo ti ga Brus Vilis.»
«Dobro, neka mi ga, a ti mi se makni.»
«Dobro. Džvanjk. Truć.»
Onda je sledila salva kenjanja o baksuzluku, dva-tri «bem ti namćora» rafala, al’ nisam mogla da slušam, evo mi ga Brus Vilis. 
Ode da se kupa. Opet mi dosadno. Internet ne radi. Vratih onaj film. Film sam već gledala, shvatih kad odmače radnja malo. PVDU se vratio iz kupatila. Vratila sam mu daljinski. Jebo ga Brus Vilis. I njega i ženu mu. E, baš. I taj sam film već gledala, pa do’vatih knjigu. Čujem, u pozadini, PVDU počeo da testeriše do granice izdržljivosti. Sve mislim da mi mašina centrifugira na sred sobe. Spava sedećki.
«Idi u krevet, ne žuljaj guzicu tu i ne hrči mi nad glavom.» «Mhmm.»
I tako više puta. U ponoć zvoni mobilni. Brat retard zove:
«Je l’ slaviš, a?»
«Šta bre slavim koji klinac, jeste, pravim strptiz žurku, jebote, ne punim na okruglo, mani me se…»
«Ej, ne kenjaj, izadji da vidiš, poslao ti brat ovoooliiiko srce na fejsbuku, srećan ti tebi rodjendan, što ne odgovaraš?»
«Jebo te fejsbuk da te jebo i tebe, ne radi mi internet, nisam ni farmu obišla, krave mi pomuzla Ivana, i voćke obrala, i onaj pirinač što mi stig’o, i rodjendan da te jebo… Fala ljubavi moja retardirana.»
«Dobro sunce, opet si nadrkana za rodjendan, vidimo se u petak.»
«Aha…ae.»
PVDU ustaje šantrljiv i ošamućen, pogleda na sat, vidi da je ponoć, pridje, poljubi me, (garaaantujem da ću isto tako strastven poljubac da dobijem od njega u sanduk kad me metnu) i rekne svečano:
«Srećan rodjendan.»
«Važi.»
«Zato sam spavao ovde, čekao sam da ti čestitam rodjendan. Sad idem da spavam.»
Izgovori tekst ponosan k’o da se bacio pred mene da primi metak u atentatu i posle toga da mre, a jok hrkao na sred dnevne sobe, i krenu prema spavaćoj sobi. Jedino što me je podsetilo na rafalnu paljbu su rupe na guzici od pidžame koju uporno neće da baci. Potroših deset sekundi smejući se njegovoj guzici i žrtvovanju. Onda se udobnije namestih…
Konačno i ja postado’ PVDU. Jeba’ ti posed. Neki filmovi žnj produkcije, il’ tako jedan popularni talk-show od koga mi se sere, jedan niskobudžetni a visokokvalitetni filmić mi privuče pažnju, al’ jebi ga kad u’vatih samo zadnjih dvaes minuta. U medjutim shvatim da sam propustila «Izgubljeni u prevodu» jer sam u to vreme bila izgubljena u mračnim dubinama wc šolje sa sve rukavicama, crvenim na rados’. Šit!
Na onoj televiziji koja pušta porniće, a gde se kurac vidja često ko u ženskom manastiru, jedan dasa drnda neku upišulju na haubi. Pogledam malo, ono radionica, mehaničarska. Pa jes, ‘de si videla pornić gde jebe nuklearni fizičar. Mora neki majstor da bude, pa u majku da se vratiš. Valjda što jak iz rukâ. Nije loš dečko.
Al’ mojega. Sve što moglo da se vidi je ona kokoška kako se oblizuje u kameru i sisići broj minus beskonačno kako se ljuljaju, jedva, pošto dečko, je l’, uvatio zguza. I nešto razmišljam, kako porno industrija nema razumevanja za nas žene. I mi volimo da vidimo dobro parče, a jadničku se vidi samo ruka i u švenku povremeno faca. A dečko k’o lutka. Jebi ga. Vratih se na knjigu. Zvoni mobilni, jebem ti stoku i kad ga ne smanjih. Sakriven broj.
«Koj’ ćeš pa ti kurac u tri ujutru?»
«Srećan ti ljubavi rodjendan…šta radiš?»
«Karam se. Čekaj da navučem gaće.»
«…»
«Sam ti rekla da odjebeš više puta?»
«Ali ja….»
Isključih govno. I telefon. Mrzi me da ga maltretiram, zabavila bih se makar deset minuta dok pacijenta ne ispizdim. Al’ me stvaaarno mrzi.
Limenko.
Word.
New.
Blank document.
Noćas bih mogla napisati nešto….k’o Pablo Neruda.
Nežno i čisto.
«Napisati, na primer:
noć je posuta zvezdama,
trepere modre zvezde u daljini…
noćni vetar kruži nebom i peva.»
Al’ neću.
***
«Ista noć, u belo odevena
odeva ista stabla.
Ni mi, nekadašnji, nismo više isti…»
