1998.
Odvratna soba odvratnog hotela u još odvratnijem gradu u kojoj sam provodila noći izmedju trčkaranja od firme do firme počela je sama od sebe da se okreće oko četiri ujutru. Bez ikakvog vidljivog povoda počela sam da izbacujem utrobu iz sebe. Moj želudac je bolje od mene znao da nešto nije kako treba. A onda sam nekako znala i ja. I gde nije u redu i šta nije u redu. Vizuelizacija je gadna osobina, a ja sam majstor da naslikam sebi situaciju udaljenu više stotina kilometara. I nekako sam do jutra shvatila gde je Janko. I s kim. Ali me nije uzrujala glupava kres kombinacija u pokušaju. Izbezumilo me je laganje. «Nije ono što ti misliš»…»Pričali smo samo u kolima, dva sata, na minus hiljadu»…»Imala je teško detinjstvo, plakala je, znaš»…I na kraju «Ja tebe volim, nemoj da me ostaviš».
Ma, voliš ti mene moj kurac! Da me voliš imao bi dovoljno poštovanja da mi kažeš «Jesam». I «Izvini». Onog kog voliš ne lažeš. To nisam mogla da oprostim. Laži mi je dosta. Zašto ga nisam ostavila? Zato što ga volim. I zato što volim Nedu. A Neda voli svog tatu. Bezuslovno. I svoju mamu. Trebalo je da je pitam s kim bi? Toliko okrutna nisam. A i volim ga, ako to već nisam pomenula. Nikako da ostavim tu lošu naviku, da volim ljude zbog njih samih, a ne zbog onog što su mi učinili. Ili nisu. A Janko je divan čovek. Nemoguće je ne voleti ga samo zato što je ispao magarac. Ispadala sam ja i veći, pa ništa. Nije bilo nikog da mi prašta. A sama sebi nisam nikad umela.
2005.
-Ma šta ja imam sa tobom da diskutujem. Ti nemaš ništa u životu, Katarina. Ništa nemaš. I nikog.
Zaklela bih se da mu je u očima bljesnulo zadovoljstvo. Zaista je u pravu. Nemam nikog. Svi sa kojiima bih poželela da vodim bilo kakav razgovor su otišli. Svi su mrtvi. Svi su me ostavili…I nekako baš u tom trenutku sam shvatila kako se postaje ubica. «Zatukao oca sekirom, istranžirao ga i zakopao u zadnjem dvorištu, a onda se mirno predao policiji» – krenula sam naglas da čitam naslove iz crne hronike nekih dnevnih novina koje sam pronašla pod stočićem. Konačno počinjem da shvatam sado-mazohističko zadovoljstvo svoje majke kojoj je glasno iščitavanje ovakvih tekstova ritual uz jutarnju kafu. I počela sam da se mirim sa mržnjom koju sam tog trenutka osećala prema ovom čoveku koji je nekada bio obožavani otac, mržnjom koju je on godinama podsticao, duvao u nju kao da raspiruje vatru u ložištu stare kreke koja je nekada grejala dvadesetak kvadrata u kojoj je živela moja porodica. Porodica sa crteža iz vrtića. Mama, tata i ja. Crtež je odavno izgoreo. Na ovoj istoj vatri koja se stalno potpiruje.
-Koliko ćeš još vremena da potrošiš uludo daveći se u samosažaljenju? Rodi još jedno dete već jednom. Pa još jedno, i pet ako treba! I nemoj sad da mi počinješ sa kukumavčenjem kako nisi spremna i ne možeš, znam sve tvoje priče. Ti nemaš nikakvu svrhu bez dece i nemaš nikog, i nisi ništa, ja da ti kažem. Bogat je čovek samo ako ima decu!
-Imaš li ti decu, tata? I čemu ti služe? Ivanu si oterao čak u Australiju, od tebe je pobegla, od tebe! Od tvojih pijančenja, predavanja, od raja koji pretvoriš u pakao za pet prokletih sekundi! Nije prošlo ni godinu dana, aman! Zašto mi to radiš?! Dete nije sijalica da se zameni kad crkne, shvataš li ti to?! Ili tebi možda jeste? Da li bi i nas zamenio tako da smo umrle, nestale? Verovatno bi. Ionako ništa ne vredimo, nismo muškarci. Ne treba nam verovati nikada jer smo žene, glupe smo i kurvetine po logici stvari, i služimo samo za priplod. E pa neće moći! Nedu sam rodila za sebe, uprkos svima vama, uprkos tvom mišljenju da je prvo trebalo da završim šest fakulteta, doktoriram, pa onda mogu da radim šta ‘oću! Rodila sam to dete zato što sam ga volela pre nego što je oživelo. I volim ga i sad kada više nije živo. Meni dete nije jebena sijalica, tata! Ja imam dete. I volim ga gde god da je. Ono koje sam želela rodila sam. Drugo i drugačije meni ne treba.I tu se nas dvoje razlikujemo. Ja sam svojim zadovoljna iako je mrtvo, ti svoje ne podnosiš žive!
-Kukavice! Govno si ti, nisi čovek. Deca su tu da poštuju i slušaju svoje roditelje. Ti si mene razočarala, potpuno. Ni fakultet nisi završila, požurila si da se udaš za onu budalu koja radi od jutra do sutra, i ništa stvorio nije. Ni ti ni on. Ni dete niste umeli da napravite kako treba. Ja makar imam decu. Ti nemaš ništa. Ti si govno…
2007.
Da, ja sam govno…govno sam jer sam živa i još uvek na istom mestu. Govno sam jer dišem, koračam, jedem, pijem, hodam, smejem se, pevušim, radim, kupam se, serem, jebem se, odmaram, čitam, gledam, razgovaram, putujem, pričam viceve, flertujem, kao da se nikada i ništa desilo nije. Sve to radim. Samo ne razmišljam. I ne plačem. Osim zbog filma, il’ pesme, il’ ganutljive tudje životne priče. Il’ tudje dece. Zbog Nede nikada ne plačem. Osam jebenih meseci njeno trinaestogodišnje, još uvek dečačko telo je napuštao život. Hranila sam je, kupala, čitala joj knjige, gledala sa njom filmove, slušala muziku, menjala joj pelene, češljala je, osam meseci, dvadeset četiri sata dnevno, u, na i pored njenog kreveta, bila njene ruke, noge, oči, pričala joj viceve, uključivala infuzije, milovala je i mučila vežbama, masirala je, hranila pipetom, prepričavala tračeve, vadila joj govna iz guzice, davala kiseonik, nosila je kao bebu i pevala. Pevala! Samo nisam plakala. Još uvek non-stop pevam. Strašno.
Ja nisam ni čovek ni majka. Ja sam govno. Trebalo je da umrem sa njom. Nikako ranije, ne, pa ko bi vodio računa o mojoj bebi? Ko bi je vraćao u život kad prestane da diše? Ko bi joj davao gorke lekove od kojih je peklo celo telo? Ko? Svima je bilo teško. Plakali su, nisu imali snage ni vremena još i da pomognu. Ja nisam imala snage ni vremena da plačem. Ja sam je mučila pokušavajući da joj za još par minuta produžim život. I to sebi nikada neću oprostiti.
2003./2004.
Univerzitetska kliknika. Miriše na sterilno. Neurologija. Konzilijum. Stojim na sredini prostorije i gledam u neverici snimke na zidu. Glasovi ne dopiru do mene. Samo neki žamor. Neki strani, do tada nepoznat jezik. Jezik kojim mi saopštavaju da moj život umire.
Profesorka Mićić:
-Vodite Nedu kući. Uživajte sa njom u vremenu koje vam je preostalo. Niko i ništa više ne može da učini. Proverili smo sa svim institutima u Evropi i Americi. Niko neće da pipne.
-Nije to tačno… Samo je umorna… Mora da su žlezde…Nemate vi pojma o čemu govorite. Vraćate se u tri svom sinu a moje dete osudjujete na smrt! Šapućete danima i izbegavate nas kao da smo zarazni! Izlečite je, odmah je izlečite! Ona ne može da umre, pa trinaest joj je, ona mora da se zaljubljuje, raduje, živi, ide na žurke, vozi auto, putuje, mora da kasni i nervira me, da se svadja i ljuti, da greši, da poljubi nekog i da joj zadrhte kolena…kako da umre kad još nije živela?!
-Gospodjo, objasnićemo vam detalje razvoja bolesti i dati uputstva i lekove koji će joj olakšati…ne brinite, neće je boleti…samo će se ugasiti.
Te sekunde, tog letnjeg dana, ja sam se ugasila.
U sobi Neda pakuje torbu: diskmen, pidžamu, gumeni točak sa diskovima, knjige, milion njoj neprocenjivih sitnica. Zajapurena i uzbudjena raduje se odlasku:
-Mama, bolje mi je, je l’ da? Idemo kući? Moram do kraja da pročitam lektiru. Ostalo mi je, znaš, «Orlovi rano lete». Da l’ ću sve da stignem do škole?
-Ne, srce, leto je, idemo na Zlatibor. Odmah.
Neda obožava Zlatibor, pešači svake godine kao divokoza do spomenika i dalje. Noću nas vuklja po palačinkarnicama i kafićima sa ligeštulima gde mi cedimo kafu a ona skače kao pomahnitala uz živu muziku. Ovog leta ne može sama ni da sidje od hotela do kafića. Brzo se zamara. Ispušta pribor dok jede. Posipa se hranom. Jedino je okupiraju knjige. I muzika. Hrabra je i glumi da je sve u redu. Svi glumimo srećnu porodicu, kao sa onog crteža: mama, tata i ja.
Do polaska kući. U autu se slomila i počela da jeca.
-Vratićemo se sledeće godine zlato, nemoj da plačeš.
-Ja neću. Ja nemam vremena da se vratim.
Sedele smo na terasi. Kraj leta, veče za uživanje. Neda je u bordo kućnom ogrtaču, uvaljena u baštensku stolicu. Nogama dugačkim odavde do Meseca dodirivala je preko ograde granu magnolije koja je tog leta drugi put procvetala i prstima kao majmunče čupkala lišće sa nje. To je nasledila od mene. To majmunsko služenje nogama kao rukama. Razvlačila je neki sokić da bi produžila vreme do odlaska na spavanje. Brbljala je kao da mora da obori normu. Znala je da neće prekosutra u školu. Kad se oporaviš, zavaravali smo sebe. Nju nismo mogli. U sred trtljanja o dupetu Dženifer Lopez i novoj pesmi Eminema rekla je: „Nemoj da dozvoliš da nikada više odem u bolnicu mama.“ I nisam. Bolnicu sam donela kući.“ Ako ne mogu da živim i ponašam se normalno, ne želim da živim uopšte.“ To nisam mogla da joj ispunim. Moja sebična želja da je što duže zadržim kraj sebe bila je jača od njene molbe da ode bez poniženja. Koliko sam samo puta, gledajući je kako se u ropcu bori za vazduh i nameštajući joj telo u bolji položaj, poželela da je pustim, shvatajući da je tako bolje… ali nisam bila dovoljno hrabra. Ja sam kukavica i govno.
Otišla je osam meseci kasnije, ponosni mladi čovek potpuno ponižen činjenicom da ne može ni da diše bez tudje pomoći, u krevetu, u pelenama koje su je žuljale manje nego poniženje, nepomična, samo očiju živih. Očiju sveznajućih, koje su preklinjale, tugovale, i vrlo često mrzele. Mrzele život koji su robijale. Ali nikada nisu zaplakale. Osam meseci bez ijedne suze. Ćutke sam je, kada je hitna pomoć otišla, okupala, očešljala, obukla joj omiljenu roze trenerku i stavila joj na ruku svoj prsten koji je često pozjajmljivala misleći da ne primećujem. I tihim glasom pozvala sam nekog. Više ne znam koga. Tiho, najtiše, bez ijedne suze. Ko sam, dodjavola, ja pa da imam prava da zaplačem posle svega?
2004.
«Katarina, tako se ne razgovara, povedi računa o jeziku, obuzdaj svoj temperament malo, isti si deda, po suncu išla, ta će jezičina skupo da te košta» govrila mi je Nana koja nikako nije trpela da je zovem baba, gospodja u ne skupom, ali odlično skrojenom dvodelnom kostimu, u «Bata» kožnim cipelama,sa prigodnom tašnom i uvek savršenom frizurom. Niko ne bi pomislio da je ta gospodja dvadeset godina negovala nepokretnu svekrvu, čuvala i svoju i tudju decu, njih sedmoro, i radila u fabrici kako bi svi bili namireni, obučeni «pod konac», zbrinuti i spremni za život. Dostojanstvo je nešto što je za nju bilo iznad svih životnih zakona, pravila i obaveza, ponos i dostojanstvo i u porazu, i u smrti. Ničeg se nije bojala. Osim bespomoćnosti. «Samo da me Bog sačuva da ne budem na teretu vama deco, samo lepu smrt da doživim, ništa mi više ne treba.» Nana je u meni gledala sebe. I kad se Neda razbolela, Nana je pešačila kilometrima od kuće da dodje, osmotri kako se držim, zabavlja Nedu raznim dogodovštinama, stvarnim i izmišljenim, bez drhtaja u glasu, bez i jednog izraza tuge; po čitav dan je radila ono što njena kćerka a moja majka nikako nije mogla: bila mi je potpora i pomoć jača nego Crvena Armija, ulivala mi snagu da izdržim samo jednostavnom rečenicom: «Možeš ti to i moraš, ćero, vidiš da nema ko drugi, a ti si moja unuka, moja muka. Živ čovek sve izdrži, marva je to, a u tebe je mnogo zdravog razuma, odviše, pa znaš šta te čeka. A ja sam uvek tu da se, kad sve prodje, u miru isplačeš».
Tri meseca nakon Nedine smrti Nana je doživela ono čega se najviše plašila: masivan šlog. Svaku je svoju muku izdržala, ali nije mogla da preboli moju. Uz bolnički krevet nije primala nikog: ni obe kćerke, ni sina. Isterivala ih je napolje: «Maaaarš, kurve i kockari, maaarš!» Neki kažu da nije bila pri sebi. Ja sam ubedjena da jeste. Kažnjavala ih je za slabost. Puštala je samo unuke uz sebe. One koje su ona i deda vaspitavali da se do bolesnih i umirućih ne pušta da pridje tuga i smrt nego radost i život. Najmanje što sam mogla da uradim za nju je da se pre posete ušunjam u bolničku sobu, presvučem je u novu spavaćicu sa čipkom, stavim joj veženu jastučnicu, namirišem je, umijem i očešljam, i ispričam joj aber od juče pre nego što nagrne horda plačljivaca koji joj nad glavom jecaju «Jadna Nana», jer sam negde u dubini duše znala da joj je i tako bolesnoj i nepokretnoj najvažnije da očuva dostojanstvo. Time sam oduživala i dug svojoj Nedi. Ne zato što sam bila bog-zna-kako snažna, već zato što sam u njenim očima videla isti onaj bol i čitala rečenicu: Ako ne mogu da živim i ponašam se normalno, ne želim da živim uopšte.
Nana je otišla kod Nede u novembru, taman na vreme da joj čestita rodjendan. Ostavile su me samu. I Nanu sam okupala, obukla u ono što mi je godinama ranije poverila, poljubila je i otišla sa sestrama da igram preferans. Opet bez i jedne reči. Ili suze. Njih smo ostavile onima koji su zaboravili sve čemu su ih Nana i deda učili.
2000.
Baba, tatina mama, bila je najlepša devojka koju sam u životu videla. Na slikama, mislim. Kad sam se rodila imala je sedamdeset godina, duboko verovala u Boga i učila me da dobra dela Svevišnji nagradjuje. Bila je i najbolja žena koju sam poznavala. Blaga, krotka, gostoljubiva, sa osmehom Mona Lize koji joj je večno titrao na licu. Očiju krupnih i suznih kao u srne, ni nalik na moju Nanu, starinska žena sa podsuknjama koje su u slojevima padale i šušketale dok je hodala, pletenicama pokupljenim pod maramom koja je skrivala njenu divnu, valovitu kosu dugačku do struka. Volela sam da je češljam dok mi je pričala priče. Baš te, u kojima se dobro uvek nagradjuje. Rodila je devetoro dece. Četvoro nadživela. Jedva preživela udes, kamiondžiji nisu radile kočnice. Muž, čovek koga nikada nisam nazivala dedom, tukao je do ivice smrti. I tako više puta. Bila je iz bogate familije, dve kćeri a zemlje kol’ko ti duša ‘oće. Kad se udala za Milana i preselila u grad ni sanjala nije da će miraz na doboš da ode. Na kocku, kafane, provod. Trpela je baba bez roptanja i dirinčila. Decu, više gladnu nego situ, golu i bosu, izdržavala je nadničenjem po tudjim kućama, jer njegova, za ono vreme velika plata, nije mogla da podmiri i kafane i kocku i druge žene, pa još da ostane i za porodicu. Nije ona gubila veru. Radila je i gajila ih. «Dodjem, ćero, iz nadnice pa založim šporet i pristavim poparu, pun lonac, od staroga ‘leba što mi pratila gazdarica, fina žena bila. A oni svi po kašiku pa se grabe oko lonca, ni tanjiri nisam imala da i’ postavim ki decama. Zato alavi bili, alavi ostali. Pogledaj mi Radovana, sve mu malo, oči mu gladni ostali, najmladji bio, nije mog’o nikad dovoljno da za’vati, najmanje se najeo, pa će sad da grabi i jaje ispod kokoške, samo da otne, i nikad da se naje neće, dok je živ malo će mu bidne.»
Patila je mnogo, ne zbog sebe, nego zbog sudbine svoje dece. I znala je mnogo. Retko je bila bez neke knjige u rukama. Vazda je nešto tražila po Pelagićevom Narodnom lekaru. Džaba. Lek za dušu i boljke mojih stričeva, tetaka i oca nije tamo mogao da se nadje. Uvek se držala božje pravde:
«Dušo babina, dobro radi, dobro će se vrne, na ovom il’ na onom svetu». Na onom, baba, možda. Slomila je kuk i umirala mesecima u najstrašnijim mukama. Molila nas je da je pustimo da umre, molila Njega da je odvede. Nije je čuo. Prvog januara dvehiljadite otišao je dvadeseti vek. I moja baba sa njim. Njen muž je umro u snu posle nekoliko godina. Mirno i spokojno. Njemu su bili lepi i život i smrt. Kada je ona umrla popila sam nekoliko koktela i slušala muziku. Ćutke. Kada je on umro nisam ni primetila.
2006.
Radovan je zaista nasledio Milanovu okrutnost. Čelične oči i egoizam takodje. Pretposlednji put oženio se Divnom…divna je bila. Pitoma i tiha, vredna, vesela. Darovala mu je sina, na žalost previše mekanog za njegov ukus. Umiljatog, loknastog plavog dečaka čije su usne uvek izgledale kao da je baš pojeo maline ukradene iz komšijske bašte. Blag i preosetljiv, pokraj Radovana nije imao nikakve šanse. Kao ni strina Divna, koja se ubrzo teško razbolela. Radovan je ubrzo našao zamenu za Divnu, a za Mićka ga i nije bilo briga. Onako bolesna i onemoćala, strina je pokupila malog i odselila se kod oca, u stan u blizini naše kuće. Pokušavala je, dok je u njoj bilo snage, nekako da održi odnose sa Radovanom, deteta radi. Njega to nije zanimalo. Mićko je rastao u soliteru na pet minuta od oca koji nije želeo da ga vidja. Negovao teško bolesnu majku. Izrastao je u nesigurnog i osetljivog mladića, kao zverka odbačena od čopora. Često je svraćao, uvek sa osmehom, kao da mu je sve baš potaman, valjda ga je bilo sramota, il’ je mislio da je nešto kriv mučenik. Kad je Divna umrla izgubio je poslednji, kakav-takav oslonac. Ostao je sam sa dedom koji nije ni o sebi mogao da brine. Kad pitaš treba li mu nešto, nikad Mićku ne fali ništa. Osim majke. I oca. I braće. I sestara. Celog čopora nas koji smo jurcali okolo kao divlja deca. Poslednjih godina dešavalo se:»Kajo, daj bratu na zajam hiljadarku, devojku da izvedem, vraćam od plate». Dam. Mićko vrati. Svraća sve redje. Poslednji put sam ga videla na kapiji kada je plačući izleteo iz dvorišta. Momčina od dvadeset i kusur. Zabranio mu otac da dolazi, kaže….nekoliko meseci kasnije Mićko je jednog jutra pošao iz dnevne sobe svog stana na osmom spratu solitera, do kuhinje da uzme kafu. Pronašli su ga prolaznici, nasmešenog i ruku sklopljenih na grudima, deset sekundi kasnije ispod terase, u lokvi krvi. Terase koju vidim kad sedim u dvorištu svojih roditelja. Ne znam da li ga je Radovan video kako skače. A želela bih da jeste. Kad je i Mićko otišao već sam bila skamenjena. Nisam mogla da osećam ništa. Apsolutno ništa osim ogromne praznine. Sve bolje je društvo počelo da se skuplja na nekom drugom mestu, i sve mi manje njih ostaje da popuni ovu crnu rupu u grudima, rupu koja se hrani tišinom.
2010.
-Djavo uvek dodje po svoje, a ja sam mu najdraža mušterija, razmišljala sam naglas vodeći ili više noseći čoveka koji je, skvrčen i onemoćao, težak kao džakčić cementa i jedva stojeći na onome što su nekad bile noge a sada bezoblična modra masa, ponovo poželeo da bude otac. Otac o kome će neko da brine, da mu čisti, kuva, pere za njim fleke i vonj izmeta i sluša njegova dementna naklapanja. «Sine, ljubi te otac, kad ćeš da dodješ, nemam sa kim kafu da popijem», svakodnevni je tekst. Nasmejem se od muke i šta ću, odem. Na žalost, ili na sreću, sva njegova okrutnost, nasilnost, podlost i sebičluk tokom našeg četrdesetogodišnjeg «druženja» nisu u meni ubili ljubav, ni sažaljenje, empatiju, osećaj obaveze. Kažu da roditelje voliš bezuslovno i zauvek tražiš njihovo odobravanje. Ne dok su oni živi, već dok si ti sam živ. Čini mi se da je tačno. Nemam mnogo snage da razmišljam zašto je to tako. Možda i nije bitno. Znam zasigurno da je roditeljska ljubav pak retko bezuslovna. Osetila sam to. Ni za lamentiranje nad razlozima te pojave nemam više snage ni vremena. Jer je patnja svuda oko mene. Nju udišem, živim, ona me okružuje. Kao i realni problemi sa kojima moram svakodnevno da se borim. Od onog prvog i osnovnog: kako naći razlog da ujutru ustanem iz kreveta. I tako pretražujem: nekog ponedeljka pomognem nekom klincu da napiše seminarski; nekog utorka ne uradim ama baš ništa ružno, valjda se i to računa kod mog ličnog, malog boga koji nije svemoćan i u stvari ništa ne ume da uradi kako treba, osim što nije zaboravio da voli. A i to što nije svemoćan ima svojih prednosti: ne može ništa da mi da, ali mi makar ne uzima. Neko bi rekao da je malo, meni dovoljno. Danas je neki četvrtak, a ja sam dvogodišnjoj komšinici obrisala suze zbog odranog kolena i nasmejala je – dovoljan razlog za jutrošnje budjenje: moj mali bog je učinio jedno malo dobro delo. O Velikom Bogu ništa ne znam. Verovatno je zauzet Velikim Delima.
*Zovem se Katarina, imam četrdeset godina, i nemam više ništa. Ama baš ništa. Ja sam kukavica i govno.
*Zovem se Katarina, imam četrdeset godina, i upravo mi je umrla tetka. Ne plačem, naravno. Ne osećam ništa više. A volela sam je.
*Zovem se Katarina, imam četrdeset godina, i ovo je priča o svega nekoliko od mnogih meni veoma značajnih ljudi koji su protutnjali kroz moj život, i, ostavivši za sobom pustoš otišli nekud u nameri da mi nedostaju.
*Zovem se Katarina, imam četrdeset godina i, kad sagledam svoj život, vidim samo dugačak niz besmislenih, tragičnih, apsurdnih i preranih smrti.
*Zovem se Katarina, imam četrdeset godina i moj dom je sagradjen na groblju. Jer dom je tamo gde ti je srce.
*Zovem se Katarina, imam četrdeset godina i ja sam ti. Baš ti.
Ne veruješ mi?
Sačekaj još malo. Ima dana.
Nema pravde na svetu.
*Zovem se Kaja, imam četrdeset godina, i ja sam dete malog boga. Upravo sam se setila nečeg: nisam zaboravila da volim.
Nemoj ni ti.
Voli nekog svakoga dana.
Molim te.
Kad te molim.
Možda ipak ima nade za nas. Ničiju decu.
A sve je krenulo potpuno naivno, časna reč.
Mislim, u redu je, balavim ja na njega, al’ nije isti film, jebi ga. Pitam uljudno i ljubezno Ponosnog Vlasnika Daljinskog Upravljača:
